Konačno zbogom ( I deo)

36. Poglavlje

Beograd, mart 2019.

Da mi se svet nije srušio toliko puta u poslednjih sedam godinama, verovatno bih se stropoštala na tlo i jaukala dok sam gledala kako se posle svega izrečenog brzo udaljava iz mog života. 

I ako je već rešio da mi zauvek okrene leđa, što sam stvarno razumela posle svega što smo doživeli u ovih nekoliko meseci, moram da mu objasnim. U pravu je, ne dugujem mu ništa. Ali, moja devojčica zaslužuje priliku da sazna mnogo više o svom tati nego što ja mogu da joj kažem.

Baš zato kao bez mozga trčim u stan, jer moram da nađem onaj papir koji sam sakrila i od same sebe. Ono parče zla, zbog kojeg je moja mezimica stroga tajna.

Kopam po dokumentima i dalje u šoku da mama Stana nije biološka šmizlina baka i koncentrišem se da nađem list čiji sam sadržaj naučila napamet pre malo više od šest godina. Koji me je toliko prestravio da sam dobila prevremene kontrakcije.

I koji je, do sada, videlo samo troje ljudi. 

Prvo sam mislila da je jebena šala.

A onda, po savetu mog tate kome sam jedino smogla hrabrosti da pokažem, otišla kod advokata. Kada me je posavetovao da ga sačuvam i potvrdio da je stiglo sa vrha, ozbiljno sam sve shvatila i sve do sada poštovala njihovu volju.

Ali kad je već načinjena šteta, imam potrebu da se branim.

Osećam potrebu da pokažem njemu. Čoveku koji je istinski srećan što sam rodila Nikolino dete. Njemu, koji mi je jedini rekao ono što sam imala pravo da znam. 

Njemu, koji mi je svakim slovom bolnog priznanja darovao ono najsvetije. Ne jebene kockice koje su konačno sklopile mozaik mojih poslednjih deset godina života. Već svoje srce, ono koje sam ja slomila. Što me je učinilo još većom kučkom nego što sam verovala da mogu biti.

Kad konačno pronađem ono što sam tražila, zovem komšinicu da je zamolim da još malo pričuva Mimi i krećem u trku sa vremenom. Vozim kao manijak, očekujući nekoliko kazni za ugrožavanje bezbednosti u saobraćaju, ali sve dok ne moram u zatvor zabole me ona stvar.

Kad se uz škripu kočnica zaustavim na parkingu Damjanove zgrade, ne vidim mu kola, ali svejedno se penjem do poslednjeg sprata.

Kad mi ni posle trećeg zvona ne otvori vrata, klonulo krećem nazad. Ne vredi da čekam, nemam vremena. Sedam u kola i odjednom shvatim. 

Moram da se vratim na početak. Moram da odem u Paviljone i stavim tačku na ovih usranih sedam godina svog života, jer tamo je očigledno sve počelo. I pre nego što sam upoznala Nikolu.

Uključujem navigaciju, jer u tom delu grada nisam bila jako dugo; kad malo bolje razmislim bila sam samo jednom, i krećem punim gasom.

Vrtim se po jednosmernim ulicama i tražim kafić kojeg se sećam, ako još uvek radi, kao orjentir za zgradu u kojoj je Stana nekad živela. Jebote, ovde su sve četvorospratnice identične... 

A kad konačno ugledam poznati lokal, a i kola koja tražim parkirana ispred, ulećem u gotovo prazan kafić i šaram pogledom dok ga ne ugledam.

Nije sam, pa mu govorim dok prilazim, 

"Možemo li, molim te, da porazgovaramo? Jako je važno," dodajem, pa tek onda registrujem poznata lica. Šokirano, očigledno ne znajući da sam Damjana konačno upoznala, Nemanja i Luka ustaju, pa me grle i ljube u obraz. Iskreno im je drago što me vide, ne kriju to, ali im nije jasno zašto sam došla.