Konačno zbogom ( I deo)

32. Poglavlje

Beograd, 2019.

"Od kada znaš?!" Streljam ga očima od momenta kad sam ga ugledala sa vrata kafića u koji sam dojurila pravo sa groblja.

Čekao me je, vidim to po dve prazne šolje od čaja koje stoje na stolu ispred njega. Sada pije kafu i puši jebenu cigaretu!

"Od one noći kad sam krenuo iz tvog stana," kaže poraženo. 

"Zašto me ništa nisi pitao?" Ljuta sam, ali sad mi onaj pogled krivca kad sam ga vukla za ruku na Sajmu, itekako ima smisla.

"Izgubio sam se," odgovara čim sam postavila pitanje. 

"Kad sam na odlasku u zoru video njegovu sliku na zidu, pozlilo mi je!" Kaže glasnije nego što je i sam očekivao jer se trgnuo.

Nije kao da me je briga i da ceo svet čuje, ali se umorno rušim na stolicu preko puta njega. Zlo mi je i od pogleda u te umorne oči, ali spuštam tešku torbu na pod pored tromih nogu. Trebaju mi odgovori, ponavljam u sebi kao mantru... 

"Vidi Manja, prošlo je previše vremena... I ja ne znam odakle da počnem..." kaže sumorno i gleda u sto...

"Pričaj mi o tome," nastavljam iscrpljeno. Ljutnja je tu, ali popušta. Vidim da mu nije lako, ali ako će se svet srušiti, neka to bude poslednji put, jer moja nejaka pleća neće to moći dva puta da podnesu.

Čekam da se sabere, pa zovem konobara pokretom ruke i raskopčavam zimsku jaknu. Treba mi piće a i vazduh, jer već teško dišem a nismo još ni počeli... 

"Damjane," privlačim mu pažnju kad od konobara naručim dupli jeger i izvučem preko potrebne cigarete iz džepa.

"Životarim u prokletom mraku već godinama. Želim na sunce, ali ne mogu. Svaki put kad se probudim poželim da se nešto desi pa da oživim." Palim cigaretu drhtavim prstima, uvlačim duboki dim dobrodošlog nikotina i dodajem, 

"Nije mi važno odakle ćeš da počneš, samo mi kaži, koga sam dođavola volela!" Sikćem na kraju ne bih li ga trgla iz šugave letargije. 

"Nisam znao za tebe, dok mi Stana nije rekla da si se uselila kod Nikole. Bila je toliko srećna! A ja sam bio ljut," napokon podiže umorni pogled, " I povređen što mi nije rekao da te pronašao... Obećali smo," udahne duboko pa nastavi. 

"Kad smo se okupili posle njegove srednjoškolske mature u kafani i kao i obično bučno slavili kraj tog poglavlja, obećali smo da ćemo jedni drugima reći kad pronađemo ženu za zauvek!"

Spuštam pogled i teško gutam. Plače mi se, ali biće vremena. Želim da nastavi pa klimam glavom u nemi znak da priča dalje.

"Retko smo se viđali od kada te sreo, zvao je ponekad, a ja nisam imao vremena da dođem. Spomenuo bi te tu i tamo, a ja nisam ispitivao. Uostalom, znaš ga, ako sam ne kaže, ništa mu nećeš izvući..." Setno se osmehne na neku od uspomena pa reši da je podeli samnom,

"Znaš li, čak i kad smo lumpovali, uvek bi se pobrinuo da svi budemo mrtvi pijani pa bi se onda i on dokusurio. Samo da ne zapamtimo nešto što bi mu izletelo kad se jezik razveže..."

"Znam li ga?" Pitam se, pa kad me zbunjeno pogleda shvatim da sam to glasno rekla...

"Voleo te je, Manja. Shvatio sam to onda kada je došao kod mene u Italiju." Šokirano ga gledam. Išao je u jebenu Italiju?!

Klima glavom, "Bio je u martu te godine." Zaćuta na trenutak, pa dodaje, "Shvatio sam koliko te voli kad je rekao da ne želi dete, jer se plašio za tvoju bezbednost... "