Konačno zbogom ( I deo)

15. Poglavlje

                                                                                                                                       Zlatibor, jesen 2018

"Pričaj mi o sebi," ne gubim vreme. Manja me gleda preko stola za koji nas je konobar smestio odmah pošto smo konačno ušli u poprilično popunjen restoran. Kad sam odlučio da je sačekam ovde i saopštim joj da ćemo deliti dvosoban bungalov sa samo jednim kupatilom(!), ali prelepim pogledom na jezero, računao sam na pomoć publike. Jer bih u suprotnom vrlo verovatno video samo oblak prašine dok besomučno stišće gas i juri ka Beogradu. 

Ne znam zašto, ali imam utisak da je oboriti je s nogu teško u pičku materinu! Ali ja sam sportista koji se bori do poslednjeg atoma snage. Jedino što još uvek nemam pojma za šta se ja uopšte borim. Da želim samo da je pojebem verovatno bih igrao drugačije, ali jednostavno znam da je ona za više.

Izgubljen tako u mislima dok netremice gledam u te prejebive bademaste oči, zamalo propustih njen odgovor. 

"Nisam ovde da pričam o sebi, već da ispitujem tebe. Jer, sećaš se, ovo je tvoja ideja kako bi se pokazao dostojnim kandidatom za ministra." Sve ti jebem, zar to misli o meni?! Taman što zaustim da joj kažem da nema pojma šta je to što ja želim, jer realno ni sam to ne znam, konobar nam prilazi i pita šta ćemo popiti.

Bez razmišljanja poručuje jeger i vodu, a ja mineralnu, jer ne pijem ako nisam u svom društvu i na svom terenu. Ali umesto objašnjenja, čim konobaru vidim leđa, nastavljam, "Pričaću ja, ne brini, ali bio bi red da znam kome. Zar ne misliš tako?" 

Dublje se povuče u stolici, a meni oči mahnito polete ka njenoj skoro do grla zakopčanoj košulji. Zateže se na pravom mestu pa dobijem savršen pogled na njene predivne sise. Ok, verovatno su lepše bez odeće koja ih skriva, ali kad se nakašlje naglo dižem pogled kao dete uhvaćeno u nekoj nevolji i čujem, "Šta te tačno zanima?"

Uh, kad bi samo znala... 

"Recimo za početak, koliko dugo si u novinarstvu i zašto si baš to izabrala," iznenađujem i samog sebe jer me odgovor stvarno zanima. Ne volim isprazne razgovore i nisam čovek od puno reči, ali ona to još uvek ne zna.

"Zapravo nisam dugo. Iako sam diplomirala pre desetak godina, radila sam samo par godina pre nego što sam se posvetila nečem drugom. Ali imala sam dobre kvalifikacije za mesto na kojem sam poslednjih mesec dana. Videću kako će to ići, ali u suštini više volim da radim reportaže i putopise, kao što sam nekad..."

Naglo zaćuti i okreće glavu, krije pogled. Pojma nemam šta se dođavola desilo, ali dajem joj par trenutaka da se sabere. U tom nam konobar donosi piće, a ona mu čašu zgrabi iz ruke, eksira onaj jeger i odmah zatraži još jedan. A onda podiže pogled ka meni i kao da se ni jednog trenutka nije isključila iz našeg razgovora, kaže, "Treba da napravimo sinopsis intervjua koji ćemo onda korak po korak da realizujemo. Imam nekoliko ideja, ako si raspoložen da ih čuješ?"

U sekundi mi na pamet pada par ideja, ali zadržavam to za sebe, jer totatlno bi mi probušila mozak svojim jebozovnim štiklama kada bih joj otkrio kako bih jeo nju na ovom stolu umesto večere, ili je pribio uz zid i zaposeo kao sam đavo... 

Ipak, brže bolje klimam glavom, ali ne progovaram jer se bojim da bih zvučao onako kako se i osećam... totalno napaljeno! Jebote, o čemu sam mislio kad sam izneo, a brzo i sproveo u delo ovaj ludi plan.

Niti imam želju da pričam o sebi, pogotovo za novine, niti imam šta pametno da kažem. A sve je izvesnije da nema šanse ni da ću jebati, jer je ona isključivo fokusirana na posao zbog kojeg i jeste tu. 

Tako blizu, a tako izvan moje lige!

                                    MANJA

Tek pošto sam popila i drugi jeger, a konobar doneo večeru, malo sam se opustila. Kad smo pregrmeli onih prvih pola sata nasamo i bez neprijatne tišine i kad sam preživela krizu zvanu 'moja prošlost', razgovor je postao i više nego prijatan.

Komentarisali smo hranu koju smo poručili i shvatili da smo ustvari oboje veliki gurmani. Mada je on tim saznanjem bio poprilično iznenađen, između ostalog, kako reče, jer se to na meni uopšte ne vidi. Baš kad sam htela da objasnim da je to verovatno zato što imam jake treninge bar tri puta nedeljno koliko obično posećujem plesnu školu, ugrizem se za jezik, jer nisam ja ovde da bih pričala o sebi. Nego uzvratim kompliment, na finjaka, i navedem ga da mi iznese neke predloge u vezi posla koji treba da odradimo.

Nastavili smo večeru dok je on isticao kako bi trebalo da se fokusiramo na njegova dostignuća u sportu koji obožava, zatim na to kako je živeo i šta ima u planu da radi kad sedne u ministarsku fotelju.

E, tu sam te čekala! 

"Vidi, ja želim da se usredsredimo na tebe... Želim da mi pričaš o svojim interesovanjima, hobijima, uzorima, anegdotama iz detinjsta... O tome šta te pokreće... svojoj porodici"... 

Kad sam izgovorila to posledje, setno se osmehnuo, a ja sam iskusno nanjušila priču. "Da li si jedinac?" Čim mi pitanje sklizne sa jezika, preko pogleda čokoladnih očiju preleti senka, pa pročisti grlo pre nego što tiho reče, "Nisam bio."

I tu stade. Istog časa formirala mi se knedla u grlu, pa odlučim da ne forsiram dalje... za sada. Kod stola nam se u trenu stvori neki klinac i zatraži autogram, pa koristim priliku i odlazim do toaleta. Treba mi neki minut za sebe. 

Stojim ispred povelikog ogledala ispred kojeg se dame obično doteruju, ali gledam u jednu tačku i preispitujem se. Šta je to u tom krupnom muškarcu što me toliko privlači? Znam da ima priču i da se ne lažemo to me užasno mnogo kopka, ali čim mu u očima uhvatim onaj nestašni sjaj imam želju da mu priđem bliže. I da zaboravimo na bilo kakvu priču, ali da smo jaaaako glasni. Kako se, koji moj, to desilo u samo nekoliko sati poznanstva?  

Kako bih se zaustavila da ne idem dalje i dublje, vraćam se za sto i shvatam da je Damjan u međuvremenu platio račun i da možemo da krenemo. U prvi mah rekla bih hvala Bogu, ali nemam pojma da li sam spremna za prvu noć pod istim krovom sa tipom iz čije svake pore vrišti seks!

Vozim iza njega koji poprilično žustro manevriše volanom, a rekla bih da je isti takav i u svemu drugom što radi u životu. Kad smo se sreli pred ulaznim vratima prelepe kolibe, okrećem se i osmatram okolinu koja mi se jako dopada. A onda oprezno zakoračim unutra za njim i pre nego što čujem zvuk zatvaranja vrata, oduzima mi dah izjavom: "Obećavam da se pod ovim krovom neće desiti ništa što ti ne budeš želela!"

Gledam ga kao da mu je izrasla još jedna glava, ali u suštini sam zaprepaštena činjenicom da nemam pojma šta je to što ja želim.

U isto vreme, i skočila bih na njega i bežala koliko me noge nose što dalje od njegovog vrelog tela i grešno poželjnih usana... 

Jebote, da li se ovo stvarno dešava; izmiče mi tlo pod nogama a ja totalno imam želju da padnem... svuda po njemu!