Konačno zbogom ( I deo)

22. Poglavlje

Beograd, 2018.

Život samca je vrlo zajeban. Zapravo super je, ali kada se čovek navikne da svoj životni prostor prilagodi samo sebi i ne menja navike zbog nekog drugog, s godinama to postaje veliki problem. A ja po prvi put u životu razmišljam kako bi to bilo dovesti ženu u moju momačku jazbinu. I to ne bilo koju, već Manju! 

Znam da sam poludeo, ali spremajući se za večeru na koju me je pozvala pre dva dana, ne mogu a da ne pomislim kako bi reagovala kada bih je doveo kod mene.

Lud sam! To je sad konačno, ali od kada sam je video poslednji put, misli mi samo beže ka njoj. Gde je, šta radi, da li se smeši nekom drugom u prolazu... misli li na mene bar ponekad. A i patetičan sam, jebiga!

Kada me je pozvala da mi kaže kako nam je rezervisala sto u jednom restoranu na Košutnjaku, nismo dugo razgovarali. Ali sam svejedno pola sata drkao pod tušem. Ni jednu ženu nisam pipnuo od kada smo se slučajno sreli u njenoj redakciji.

Jebote, ja sam sportista, živ muškarac koji kad ne misli glavom misli kurcem. Posle vaterpola, jebanje je moj omiljeni sport. Ili je redosled bio takav dok sam aktivno igrao, a sada imam vremena da usavršavam izdržjivost van bazena i ne razmišljam na važnost utakmice koja je na rasporedu.

Da mi je neko rekao da ću živeti kao prokleti monah, smejao bih se kao lud! 

Ali ne vredi, ne mogu da prestanem da mislim na nju i kako bi to bilo biti u njoj. Na sve moguće načine. Prvo žestoko, a onda posle kad bar malo utolim želju, jebao bih je tako polako kako niko nikad nije, jer takva žena je stvorena za zadovoljavanje.

Jebiga, opet sam tvrd kao kamen, a još je nisam ni video. 

"Damjane, saberi se, ili ćeš umesto u restoran opet pod tuš,"govorim svom odrazu dok stojim pred ogledalom i bacam poslednji pogled pre nego što krenem.

U skladu sa mestom koje je odabrala, a sviđao mi se restoran u koji sam često znao da odem na klopu posle treninga, odlučio sam se za crne farmerke i svetlu polo majicu koja se odlično uklapala uz patike koje sam uglavnom i nosio. Nisam se ovoliko trudio oko izgleda još od srednje škole, jer nikada nisam bio u situaciji da moram da ostavim dobar utisak! Namerno nisam obrijao dvodnevnu bradu, pošto volim izgled pomalo divljeg dečaka, a malo dužu kosu, koja bi mogla i da se podšiša, voskom sam samo ukrotio da je sklonim sa lica. 

Želeo sam da je oborim sa onih ubitačnih nogu, priznajem, jer ona je to isto činila meni!

Oko pola sata trebalo mi je da sa Bežanijske kose, gde sam imao kuću, stignem do restorana smeštenog u šumovitom delu grada u kojem se pored stambenog kompleksa nalazio i veliki sportski centar u kojem sam godinama naporno trenirao kad god sam bio u Beogradu. Bacim pogled na sat na ruci i shvatam da sam poranio pola sata, pa rešim da se za šankom počastim viskijem i pozdravim sa poznanicima koji stalno vise tu. 

Pomalo mi je čudno što je za ovaj susret izabrala mesto gde uglavnom sportisti bleje, ali pomislih da je to zato što je htela da mi ugodi. Možda sam tokom razgovorao pomenuo da ne volim zagušljive i zadimljene lokale, i da za izlazak uvek radije biram prostrane lokale ili splavove.

Čim sam ušao u cafe restoran koji se simbolično zove "Kralj", sreo sam par poznatih lica, naručio piće koje će malo da smiri moje napete živce i okrećem lice ka ulaznim vratima. Želeo sam da vidim kada uđe. Nekako sam znao da će me jebeno oduvati, kao što i jeste kad je samo pet minuta kasnije ušetala u toj jebi me crvenoj haljini do kolena!

Ušetala je kao boginja, kose podignute u nekakvu labavu punđu i svedeno našminkana. Zelene oči je naglasila, ali su pune usne bile bez karmina, što me je iz nekog primitivnog razloga obradovalo.