Konačno zbogom ( I deo)

33. Poglavlje

Beograd, Proleće 2019.

"Mamice, da li mu je hladno?" Ko zna koje pitanje po redu na koje moja šmizla traži odgovor.

Ali, bilo je vreme da ih upoznam. 

Posle one noći kod Damjana nazvala sam Ivanu i tražila da se vrate. A onda smo dva dana kasnije spakovali kofere i otputovali u Moskvu. Par dana kasnije, za nama su došli i Anđa i Neša. Brinuli su o Mimi dok sam posećivala terapeuta. Nije to bio klasičan psihić poput moje mame, već stručno lice koje je primenjivalo metodu samoizlečenja.

Svakog dana imala sam zadatak da pišem pisma, o njima pričam tokom odlaska na sastanak sa terapeutom, ali ih čitam tek po povratku u Beograd.

Tako sam po povratku kući, svakog dana odlazila Nikoli na grob i čitala mu ono što sam htela da mu kažem. Baš sve, od pomešanih osećanja do aktuelnih dešavanja. A kad sam pročitala sve po redu do poslednjeg slova koje sam napisala, dovela sam Mimi.

"Nije mila. Nego kaži tati kako si dobila nadimak." Ozareno me gleda pa okreće glavicu ka njegovoj slici na spomeniku. 

"Sama sam ga sebi dala..." a onda mu do detalja objašnjava kako je o sebi pričala u trećem licu sve do četvrte godine i nazivala se Mimi. Dodaje još neke zanimljive detalje dok je ponosno posmatram. Bože, tako je brzo porasla!

Napustila sam posao pre odlaska kod Ivane i Miloša i sad sam bila slobodna da radim šta god želim, ali imala sam još planova koje je trebalo realizovati.

"Mimi, šta kažeš da te mama odvede na more?" 

"Ali hladno je!" Kaže dečije naivno, što me od srca nasmejalo. Jebote, svaki ovaj osmeh me leči, pa se okrećem ka spomeniku. 

"Da, pametna je na tebe. I zato je vodim na Marbelju," izgovaram na glas gledajući mu nasmejano lice na slici.

Nikada nisam otišla, iako je tamo trebalo da uživam na medenom mesecu. Mislim da je vreme da se pokrenem i stvorim neke lepe uspomene sa našom devojčicom i to baš na mestu gde je trebalo da pokažem njenom tati koliko ga volim. 

"Hajde šmizlo, idemo kući pa ćemo se dogovoriti."

Protekla dva meseca proletela su, ali mi je Damjan nedostajao. I ne samo fizički, jer sam često sanjarila o njegovom lepom licu dok me zadovoljava, nego kao neko ko razume ono kroz šta prolazim. 

Verovatno ga posle one noći ne bih viđala ni da sam ostala u Beogradu, ali saznanje da je zauvek otišao nekako mi je stvaralo pritisak u grudima. Pre nego što sam napustila njegov stan videla sam avionsku kartu u jednom pravcu za Rim, ali mi to u stanju u kom sam tada bila, nije ništa značilo.

Te večeri kad smo se vratile sa groblja, Mimi se uspavala gledajući crtaće na tv-u, pa sam krenula da ga ugasim pošto sam je ušuškala i poljubila za laku noć. I baš kada sam našla daljinski koji je sakrila pod jastuk, umesto Barbie na ekranu sam ugledala njegovo lice.

Brzo sam pojačala ton i iako na engleskom jeziku, odlično razumela da je proslavljeni srpski vaterpolista potpisao svoj prvi trenerski ugovor i to sa klubom u kojem je završio karijeru. 

I posle dugo vremena osetila sam iskonsku radost. Iako nije delovao srećno, što sam mu pročitala u očima, smeškao se dok je davao kratku izjavu.

Zato sam posle skoro tri puna meseca rešila da prekinem ovu tišinu među nama.

Nisam ga nazvala, plašila sam se da me glas ne oda, pa sam mu poslala kratku poruku, * Čestitam treneru! Zaista sam srećna zbog tebe! *

Nisam očekivala odgovor, ali sam priznajem, bila razočarana što nije napisao bar šturo hvala. Zato sam, oklevajući, ostavila telefon u sobi i otišla da se okupam.