Konačno zbogom ( I deo)

37. Poglavlje

NIKOLA

Odrastao sam kao kriminalac, iako sam bio baš sve osim toga. Usvojen sam, tako sam bar čuo kad sam regrutovan. Mnogo sam toga tek tada saznao, sa svojih 20 godina.

A kad sam saznao, shvatio sam da je ceo moj život dobro izrežirana laž.

Ustvari nikada nisam imao izbora. Zato što sam bio podoban da služim državi. I što je najsmešnije, to sam i hteo.

Zato sam kao đak generacije posle završetka čuvene Desete beogradske gimnazije upisao Fakultet Bezbednosti. Jedna od retkih stavki mog CV-a, koju sam smeo da navodim u društvu.

Od radoznalog klinca, zanimljivog dečaka, razuzdanog tinejdžera i pametnog studenta, postao sam zatvoreni, arogantni i uštogljeni skot. Robot. To je ta prosta definicija.

Imalo je to smisla dok sam studirao i upoznavao se sa budućom profesijom. Želeo sam da budem jebeni inspektor koji radi na suzbijanju kriminala i korupcije.

Ali, završio sam kao prvi obaveštajac. To je sve što smem i da pomislim, a kamoli da izgovorim glasno. Video sam i doživeo svašta već do svoje dvadeset pete i uprkos doživotnim, nevidljivim ožiljcima na mojoj duši, nisam osećao potrebu da bilo šta menjam.

Dobro sam zarađivao, dobro izgledao, još bolje se ponašao... 

Ali, osim Stane koju sam i dalje voleo kao rođenu majku, jer je to apsolutno zaslužila i ekipe iz kraja sa kojom sam odrastao, izuzev posla nisam imao ništa. I kao takav, bio sam izvrsno obučen i istreniran pitomac, izuzetno podoban za sve što sam postao.

Prokleti piun!

Shvatio sam to tek kad sam poželeo da imam više. Nju.

Video sam je u jebenom izlogu. Ona to zove Studiom. Razgibala se i istezala za neki ples, jebem li ga ako znam koji. Imala je najlepši osmeh i telo grešnice. Ali, nije me to hipnotisalo. Već neka energija koja je zračila iz nje, sa jasnom porukom 'jebite se svi, želim da živim'.

O, kako sam samo hteo da odjebem odatle, jer već tada sam duboko u sebi znao da će me koštati života. 

Ali kockar u meni, kakvog sam kova bio, nije želeo da se kajem zbog nečega što nisam uradio.

Za dva sata na stolu sam imao kompletan dosije sa njenim imenom. Deteljno sam ga proučio i rešio da se pravim lud. Pustio sam je da veruje da sam joj greškom slao poruke. Posle sam dozvolio da živi u ubeđenju da sam sve što nisam, samo da bi me bezuslovno volela.

Gurao sam je do krajnjih granica svake moguće izdržljivosti, jer već posle prvog susreta bio sam uništen za sve druge žene. 

I jebeno čudo se desilo.

Sa punih dvadeset i šest imao sam svoje zauvek, a sa dvadeset i sedam postao sam svestan da sam pronašao prokleti razlog da živim. Znao sam da sa njom moram polako, pa stalno grizao jezik da je ne uplašim, a kada sam se uverio da je totalno moja, da je imam bez obzira na sve, zaprosio sam je.

Važnije od ljubavi, za mene je bilo poverenje, pa sam totalno odlepio kad sam saznao da je bez mog znanja posećivala klinike u Engleskoj. 

Naravno da sam znao, pa još od prvog susreta nadgledao sam svaki njen korak. Nisam je pratio, ali sam uvek imao nekoga ko je to činio za mene, nekoga ko je stalno čuvao, jer znao sam ako joj se nešto desi i ako je izgubim, nema života za mene.