Konačno zbogom ( I deo)

27. Poglavlje

Rim, 2012.

"Život je takva jebena kurva," kaže čim ga muški zagrlim na aerodromu.

"Prvo ti da sve što hoćeš, a onda bi ti sve ispočetka, ali bolje," nastavljam se na svog prijatelja.

Onih pravih u životu nemam puno. Tačnije, Nikola je porodica. On i još dva momka koja volim podjednako. Odrastali smo zajedno sa svim dobrim i svim usranim što nam je ista ta kurva podelila kad smo se rodili.

Ne mogu da kažem da nas je sjebao, dao nam je mnogo toga dobrog. Nešto na izgled, nešto na šarm, a nešto na inteligenciju i mišiće, tek uspeli smo u životu. Iškolovali se, zaposlili, jebavali, provodili se... Sve smo uspeli osim...

"Ženim se!" Ispali čim smo krenuli ka izlazu sa aerodroma u Rimu.

"Onu Novosađanku?" Pitam tek da nešto kažem, jer sam totalno šokiran njegovom izjavom, a ne želim da pomisli kako nisam srećan zbog njega.

"Aha, onom koju samo još ti nisi upoznao." Ne osećam optužbu u njegovom glasu, ali se ipak pravdam, "Jebiga brate, znaš da sam retko dolazio u poslednje vreme. A i nisam stekao utisak da imaš takve namere," dobacujem ortaku, koji baš kao ni ja nikada nije izrazio želju da se skrasi.

"I nisam, ali ona mi se uvukla pod kožu," kaže pa tone u misli, dok ja pokrećem džip i vozim nas ka mom stanu.

Imam love, ali kad nemam skim da delim životni prostor nisam se bahatio, već sam i dalje živeo u stanu koji sam kupio od prvog ugovora u sadašnjem klubu. Igrao sam vaterpolo, ne jebeni fudbal, ali sam zaradio i više nego što mogu da potrošim do kraja života. Ipak, nije bilo potrebe kupovati vile, kamione i kartu za svemir kad sam ionako devedeset posto svog vremena provodio u i na bazenu. 

I čini se da sam za to vreme mnogo toga propustio.

Čim smo ušli, dogovorili smo se za dostavu hrane i pijančenje kod mene, pa sam proverio jel imamo sve što nam treba i ostavio ga da se raskomoti.

Dok sam čekao da se osveži i pridruži mi se na terasi, da čujem šta se dođavola dešavalo dok sam bio u svom svetu, vratim se mislima par godina unazad.

Kad smo završili osnovnu, ja sam zbog obaveza u sportu školovanje nastavio vanredno.

Nemanja, Luka i Nikola, moja tri najbolja ortaka upisali su različite srednje škole, ali nam to nije smetalo da od blejanja u pesku preko ludih tinejdžerskih dana, zaluđenosti motorima i ljubavi prema ribama i kafani, nastavimo neraskidivo prijateljstvo. 

Ali, ni jedan od nas nikada nije izrazio želju da na sve to stavi tačku. Bar ne do danas.

"Napravio sam joj dete," nastavlja da me šokira dok mi prilazi s leđa. Kad mu uhvatim pogled dok seda na drugu fotelju preko puta moje na ogromnoj terasi apartmana na vrhu zgrade u kojoj živim, shvatam da nešto nije kako treba.

"I zato je ženiš?!" Pitam u neverici, jer jebeni je 21. vek; zar ta fora i dalje pali...

"Da si je upoznao, nikada me to ne bi pitao... Uostalom, sad kad bebe više nema, ja i dalje želim da nosi moje prezime." Razjapljenih usta ustajem po led i piće, pa nam sipam viski dok on zuri u daljinu, a ja u njega.

Sedam, pa pitam, "Nikola, da li kod tebe brate, išta može jednostavno i polako? Uspori brate, još sam kod onoga da se ženiš jer je trudna?!" Namerno i dalje aludiram da je zato hteo da je ženi.

Kucnemo se i ispijemo ćilibarsku tečnost do dna. Sad on sipa. I viski i sjebanu istinu.

"Nije mogla da iznese trudnoću, a po onom što sam saznao, to nikad i neće moći. Ali, jebe mi se za dete, ne moram ga nikad ni imati. Brate, ja bez nje ne mogu."

Zavaljujem se, sipam, ispijam i slušam. Kad istrese poslednje dve godine pred moje srce, puca nešto iznutra. Ako je iko zaslužio da bude voljen, to je on. Ali...

"Jesi li joj rekao?" 

Tišina...

"Nikola, da li si joj rekao, jebem mu sunce?!" za oktavu povisim glas.

"A, šta ti misliš?!" prodere se i netremice me gleda vlažnim očima dok stiska čašu, koja ne znam kako nije pukla u njegovoj ruci.

"Znaš," počnem pa gorko udahnem, kad smo već kod istine. 

"Kad su te pre osam godina temeljno istraživali i proveravali, rekao sam im za sranja koja smo pravili. Za tuče, pijane vožnje, divljanje motorima... čak i da si peder..." na šta se bezobrazno iskezim. Dignem pogled ka njemu, pa tužno završim, "Sve, samo da te ne uzmu."

Šokirano me gleda, pa tiho šapne, "Zašto, jebote?!"

"Jer sam znao da će te promeniti kada nam te uzmu!"

I jesu. To je bolna istina...

"Ali, znao si da sam oduvek hteo da budem pandur," pokušava da shvati ono što sam upravo priznao.

"Sranje, znao sam, ali ti nisi običan pandur! Ti si Nikola, jebeni obaveštajac, dođavola!" Sad već vičem. 

"Ti si postao neko koga više nema. Živ si, ali kao da nisi. Propustio si naš uspeh," kažem misleći na ortake, "Stanine napade depresije, Nemanjin jebeni bankrot, Lukina sranja sa prokletim reketašima... Moje titule..." Ne vičem više, iscrpelo me priznanje onoga što me izjedalo, "Propustio si poslednjih pet jebenih godina života."

Pomisao da će mi biti bar malo lakše kada mu sve to saspem u lice izgubila se i pre nego što sam završio, "Sve zbog posla, na kojem niko ne zna šta radiš osim što se povremeno javiš da si živ." Kažem pa naginjem čašu.

Ćuti, a čekam da nešto kaže, nešto što će ublažiti ovu ogorčenost. Ovo bolno saznanje da osobu koju smatram bratom više i ne poznajem.

"Brate, imali smo svoje izbore. Vreme je da ih živimo" kaže setno pa nastavlja. 

"Probudi se, Damjane! Nije život uvek iznad svega," pokazuje rukom okolo, aludirajući na stan na vrhu zgrade, na moj uspeh, ili nešto treće, ko će ga znati...

"Ti plivaš da bi opstao, ali nekad brate, mora i blato da se proguta. Teško je toliko, da ne znaš dal' si srećan što krv koju imaš na rukama nije jebeno tvoja!"

Ne progovaram, jer svako od nas ima svoje demone, a neko će sa svojima tek da se upozna! Diže čašu, pa kucne o moju koju jako stežem u ruci.

Nazdravljamo, pijemo, on priča a ja slušam, jer imam utisak da je zato i došao.

Nikada neću postati tata. Dobro je što je tako. Volim je, ali je lažem. Ženim se i treba mi kum. Hoćeš li moći u septembru?... Teško je opisati emocije koje su me preplavile dok je opisivao život sa ženom koju je vole. Na svoj način, posle sam to shvatio!

Pili smo dok se nismo obeznanili. Sutradan je otišao, bez poruke ili pozdrava.

A ono blato, o kojem je pričao, sve nas je progutalo pet meseci kasnije. 

U septembru...

Jer smo ga tada umesto u brak, ispratili na večni počinak. Ustvari, jebena kukavica kakva sam bio, nisam otišao. Želeo sam da verujem da je još uvek živ, da će nazvati i da će sve opet biti kao pre.

Želeo sam da zaboravim i momenat kad sam prepoznao mladež ispod ključne kosti. I emocije koje su me šamarale iako sam tvrdoglavo žmurio dok su suze nalazile put ka mojim obrazima. 

Želeo sam to toliko jako da se danima nisam treznio jer mi je tako bilo lakše da ga mrzim što nas je ostavio na milost i nemilost toj kurvi zvanoj život.

Ali, nisam... 

Konačno sam odrastao!

I godinama kasnije, ne samo da sam je upoznao. 

Ja sam pojebao ljubav života svog najboljeg ortaka. 

Nisam se davio u onom blatu o kojem je moj brat pričao; ja sam potonuo na dno. 

Bez izgleda da ću ikada više isplivati na površinu. I bez želje da mi to pođe od ruke!

************************************

Rasplet ili zaplet, svejedno je...

Sutra nastavljamo... Ljubim vas!