Konačno zbogom ( I deo)

35. Poglavlje

Beograd, mart 2019.

Čvrsto je grlim kao da je moja. Jebote, nemam dete, bar ne da znam, i nikada nisam razmišljao da li želim da budem otac. Bog mi je svedok da nisu svi stvoreni da imaju decu. 

Mnogo puta sam poželeo druge roditelje za sebe. Žive, zainteresovane, roditelje koji znaju da pokažu ljubav. Ili bar da pričaju kako me vole i da im je stalo. Nekad je laž bolja od istine.

Ali, ova laž boli! Ustvari, ova tajna razara. Jer, nije toliko bitno što je prećutala, koliko je bitno zašto je to uradila. Ma, kurac moj nije. Sve je važno.

Ok, ubija me što mi nije verovala, jer to samo objašnjava njenu odluku da nema nas, ni sad ni nikada. 

Čini je konačnom.

I da ova mala vila nije Nikolina krv, sve bih poslao u tri pizde materine i odjebao odavde za vek vekova, ali...

"Imaš tako lepo ime," kaže malecka, dok je puštam iz zagrljaja, ali ne i iz ruku. Skenira me dubokim plavim jezerima, toliko sličnim onim njenog oca, dok ih širi uz komentar, 

"Tako si veliki."

Osmehnem se na ovu opasku, jer nemam glasa. Nem sam pred malom i ženskom verzijom mog najboljeg druga. Osim plave kose na majku, ona je ista njen tata koji je nikada neće zagrliti, zbog čega je ja opet privlačim u svoje naručije i šapućem, "Ovo je za tvog ćaleta, vilo." 

Zagnjurio sam glavu u ovu preslatku kopiju, ali osetim Manjin upozoravajući pogled na sebi, za koji mi se živo jebe.

A onda jasno čujem, "Mimi, idi malo kod Zoke dok mama popriča sa..." Zaćuti, ali ja maloj lepotici sa koje ne mogu da skinem pogled, namigujem i ponovim, "Sa drugom tvog tate."

Brzinom svetlosti misli mi lete tridesetak godina unazad u poslepodne kada sam se prvi i jedini put potukao sa njenim ćaletom. Išli smo u vrtić u kojem su devojčice vodile glavnu reč, jebiga bile su brojnije. A jedna nam je stalno stavljala do znanja da će sa onim koji je jači podeliti sladoled. Ne treba biti mnogo inteligentan i shvatiti da nas je nasamarila, jer joj je majka branila da liže sladoled pošto nije imala krajnike. A obojica smo od Stane dobili po ušima kad smo se blatnjavi i krvavi pojavili na vratima sa pričom da smo se tukli zbog devojke.

Mala vila me je tako podsetila na tu devojčicu kad su joj dugački plavi uvojci zalepršali oko glavice dok je potvrdno klimala, kao da joj je sve jasno. Onda je napravila teatralan okret i baš kad sam hteo da se pridignem i ispratim je pogledom punim ponosa, okreće se i znatiželjno pita, 

"Da li bi nekad mogao da mi pričaš o tati? Znaš, on je na nebu i čuva nas, ali već je otišao kad sam se ja rodila."

To je to!

Kupila me. 

Njen sam rob i nema jebene šanse da je odbijem, pa makar me njena mama mrzela iz dna duše. Teškom mukom gutam suze i klimam glavom. Ne smem da otvorim usta, jer se plašim da bih urlao, a ne želim da je oteram od sebe sad kad sam je konačno upoznao.

Ona odlazi, a ja spuštam glavu u drhtave šake i konačno oslobađam suze. 

Plačem kao malo dete ali ne pomeram ruke s lica, ne zato što me sramota ovog sloma, već da prigušim jecaje koji me kidaju. One kojima oplakujem usranu sudbinu ove predivne devojčice, njenog tate, predivne ali prestravljene majke i na kraju sebe. Kolateralne štete u ovom sjebanom društvu kojeg zapravo niko nije hteo.

Kad sam, jebem mu, postao ovako patetičan?! Gadim se samom sebi, pa naglo dižem glavu i otresito, brzim pokretom brišem ove izdajice sa lica. I samo gledajući je shvatam da memam prava da od nje tražim išta. 

Ništa mi ne duguje, ništa nije u obavezi da podeli sa mnom, jer ni njen nesuđeni muž nije osećao potrebu i obavezu da nas upozna. 

I po prvi put se pitam zašto dođavola nije insistirao na tom upoznavanju, a jeste na odluci da mu budem kum.

Jebeno sam gotov i moram da budem sam. Zato, ne gledajući u nju, krećem ka kolima, ali me ona zaustavlja, "Zar me nećeš pitati..."

"Zašto?" završim umesto nje. Podižem pogled do njenog začuđenog i u sekundi me saznanje surove istine gotovo obara na tlo.

"Čemu? Kada je nikada nisi pomenula mami njenog oca, zašto bi imala potrebu meni da se pravdaš. Imaš, valjda, neke svoje proklete razloge."

"Kako znaš?" ukoči se istog trenutka, jer sam očigledno gađao nisko.

" Ha," podsmehnem se samozadovoljno, "Lepoto, budi sigurna da je Stana znala, ja bih već dugo bio deo Mioninog života."

"Ali..." ponestaje joj reči, pa me moli pogledom da joj objasnim. 

"Ne razumeš, jel da?" pitam je.

"Šta?" nekako izusti pitanje.

"Stana me je prigrlila kada me je otac odbacio. Sve mi je pričala... Baš sve. Ja sam bio njen celim bićem, ali nije mogla i zakonski to da pokrije. Bila je udovica. Pa još u sistemu..." 

Otvorim vrata automobila, pa pre nego što uđem i izgubim se odavde, pogledam u njene zbunjene oči, 

"Već je imala jednog usvojenog sina."

Umesto kratkog 'zbogom', jer ne smem zauvek da zatvorim vrata zbog Nikoline ćerke koju želim u svom životu po cenu krvi, samo klimnem glavom. Upalim kola, pokrenem auto, pa stanem pored njenog ukočenog tela. Spustim prozor, tužno je pogledam i kažem, 

"Mislim da nije želeo decu jer se plašio svojih gena. Ne znam detalje i možda ih ni ti, ni ja, nikada nećemo saznati, ali debelo sam platio da se dokopam bar nekih informacija. Poginuo je na Kosovu. Zvanično u akciji. Nezvanično..." 

Zastajem da bar malo primirim drhtavi glas, i dam joj vremena da se pripremi na bombu koju ću baciti,

"Tražio je svoju porodicu... Ali, ionako više nije bitno. Svima nam je sjebao živote. Njega nema, a nas dvoje smo emotivni invalidi, bez ikakvih izgleda da ćemo se ikada oporaviti."

Ne čekam da išta kaže, sve je već rečeno. 

Onaj ko ima sve odgovore, položio je račun Bogu. 

Mi koji smo ostali, na pravdi Boga da žalimo, toliko smo već sjebani da nam niko i ništa ne može pomoći.

Manja je samo mrvicu u boljem položaju. Ona ima dete čoveka koga je volela. 

A ja sam ostao kratkih rukava, jer me ova predivna ali slomljena žena, neće!

Živote kurvo, smiluj nam se bar malo.

Pokaži nam kako dalje... 

******************************

Nemojte mrzeti Manju, jer...

Ima svoje razloge! ;)