Ima li igdje mira? Da se sakrijem i pokrijem pa tiho usnem
Ovo je melodija bez tona, brojalica bez rima
U mraku plutaju magle guste
I mjehurić tuge samo čeka da prsne
Prolije mi se po čelu, protisne mi se kroz kapke
Ruke rastjeruju tamne oblake, ali im ne ide
I one su nemoćne, plahe
Odakle mi ovaj nemir? Bez obzira na sve tišina me guši
I pisati mogu samo kad teret mi leži na duši
A kakav je teret, od čega je?
Što ga čini mojim?
Zašto okrećeš glavu i praviš se da ne čuješ me
Kada govorim ti da se bojim
U našim knjigama nema sreće
Nema bajkovitog kraja
Uvijek smo hodali putevima pakla, a bili smo nadomak raja
Nikad dohvaćenog, nikad doživljenog
Beskraja
U kojem dolaziš kada te dozivam
U kojem ne moram tražiti druge ruke
Daleke i hladne, koje ne sanjaju snove
I ne razumiju ljubav kao nas dvoje
U kojem me dodiruju samo tvoje
Uronjene u pastelne boje i prošarane snom
Tamo bih pronašla mir, pomirila bih se sa sobom
U zagrljaju tvom
