Klub B

Upoznavanje

Posle milion godina, a to su one kao pseća jedna ljudske sedam, taj fazon, rada i truda na milon polja, prvi put zblanuta sedim pokraj mobilnog telefona i pokušavam da se rasvestim šta se desilo.
Gledam i neverica je ta koja me debelo drži, jer pozivaoc je ni manje ni više nego moj stari klijent, osoba sa milion i jednom fobijom, hiljade pitanja, panikom da li sme disati.
Malo preuveličano?
Ni malo.
Nije ni luda ni glupa, jedna visoko obrazovana osoba, doktor ekonomskih nauka, stabilna i čvrsta, sve dok ne ostane u četiri zida sa svojim problemima.
Ranije smo saradjivale, što u službenim prostorijama, što me je u kuću pozivala u nemogućnosti da dodje do mene.
Iako nisam alava na pare, nisam ni  gadljiva na njih, medjutim, ako izuzmemo novac koji je ležao na moj račun i bio poprilično zadovoljavajući, s nekim zadovoljstvom sam radila sa njom.
Iako me je tada prvenstveno zvala zbog svake nedoumice vezane za dete, shvatila sam vrlo brzo, sva nesigurnost je u stvari ležala u njoj samoj.

- Ja sam Tina i veliki sam paničar - bila je prva rečenica koju je rekla, na šta sam joj uzvratila s osmehom.

- Ja sam Nataša i ni malo se ne razlikujem od tebe. Biti roditelj iziskuje odredjeni stepen panike - rekla sam iako nisam posebno ubedjena u svoje reči.

Cilj je bio opustiti je i dati joj osećaj da se nalazi medju sebi sličnima, da otvoreno govori o nedoumicama i problemima.
Cilj je bio dati joj apsolutnu podršku koja joj je u tom trenu trebala.

Započele smo prvi razgovor stvarima koje je ona mislila da mene zanima, stvarima i izjavama na način kao da ja trebam biti zadovoljna izrečenim.
Govorila je da je svesna svog straha, govorila je da je svesna svojih mana, da ih prihvata, da je neminovno da joj treba pomoć.
Govorila je da je osetljiva, a ja sam samo klimala glavom.

Nakon nekih trideset minuta njenog izlaganja, pogledala sam je u oči i pitala - Kako si u stvari?

- Usrano, Nataša!

- I da li si zaista svesna svog problema?

- Jesam!

- A da li ga prihvataš kao normalno stanje u ovom periodu?

- Ne! - odgovorila je spuštajući glavu.

- Tina, za danas smo gotove. Vidimo se za dva dana... - rekla sam s osmehom.

- Ali upravo sam rekla...

- Da nisi prihvatila svoj problem kao normalan i to je napredak. Očekujem te za dva dana...

Za dva, pa još za dva, pa još za dva. Onda je krenula da izostaje, jer stvarno biti samohrana mama je teško.
Pozovala me je da dolazim do nje, što sam i činila, sve vreme držeći neku distancu.

Napredovala je.
I kao osoba i kao roditelj.
Izgradila dosta novih stavova, prigrlila probleme i našla većini rešenje.

Godinama kasnije, sretale smo se u različitim krugovima, uglavnom privatno, ali imale smo jednom mesečno dugački razgovor gde je imala uvek nekih deset teza o kojima se razgovaralo.
Posle nekog vremena, prestale smo kada su se Tina i njen sin odselili.

Danas, kada gledam telefon koji kao da treba da progovori, razmišljam šta se to Tini dogodilo, da se prvo u zemlju vrati, a zatim i da me manično-panično pozove.

Miks euforije i straha, ali to je Tina.

Najdivnija osoba koju znam...

Najuplašenija osoba na svetu.

Osoba puna znanja i nesigirnosti, skup, ne bolje rečeno miks kontradiktornosti...

Evo koliko mene jedu živci.

Ovo je jedna apsolutno istinita priča.

Sto posto istinita.
Pišem je malo iz želje da se nasmejem, malo iz želje da vičem, ali najviše iz želje da je kažem.

I koliko god sebi govorila da je kraj, da ne mogu da izbacim više ni jedno slovo, desi se nešto što me natera da ponovo otvorim draft i krenem od početka.

Kako će ići objavljivanje, sam Bog zna takva je trenutna situacija. Kako će ići radnja, tek to nemam blage veze, jer priča je još uvek u toku...