Klub B

NLO

Telefon nije prestajao da zvoni.
U jednom momentu sam se osetila kao radnik centrale, tamo nekih šezdesetih godina, pa i osamdesetih čak, koji sve vreme manevriše kablovima i ubada, prebada, nabada žice i spaja telefonske veze. I onda ukrsti dva pogrešna broja.
Naizmenično su zvale Tina, Vesna i Jovana i više nisam ni bila sigurna ko zbog čega zove, ali je ishod bio isti. Rečenica "Smiri se, udahni duboko i sačekaj petnaest minuta, dolazim" iz mojih ustiju je izašla tri puta.

Tina mi još uvek nije završila svoju priču, počele su da se prepliću ostale. Prošlost nije bila završena, protezala se kroz sadašnjost, a kako je krenulo, nastaviće i u budućnosti.
Svoj epilog će dobiti kada za to dodje vreme...

- Devojke? - zazvala sam čim sam nos promolila kroz teška vrata kapije. Ostavljali su je otključanu, znaju da dolazim.

- Devojke, gde ste?

Lagano sam prolazila prizemljem prostrane kuće, ne čuvši ih igde. Ni njih, ni decu.

Sablasna tišina prizemlja, naterala me je da se okrenem ka stepeništu i krenem sprat iznad. Tamo gde do sada nisam bila...

Osvetljen hodnik koji je povezivao četiri velike spavaće sobe i kupatilo, mislim znam da je kupatilo imalo je pored prekidača za svetlo jedan na kome je pisalo bojler, napravilo mi je dilemu.
Kuda poći sada?
Svuda je bilo tiho...
Iza nagradnih vrata broj jedan, bila je muška jazbina.
Dimetova dečija soba sa konzolama za igru i igračkama svuda okolo.
Nagradna vrata broj dva krila su ogroman bračni krevet. Onaj najveći o kojima čitamo u romanima, onaj za petoro!
Na krevetu ležale su tri žene, koja je gde mesta našla, usnule, a medju njima spavala je beba.

- Jebenih petnaest minuta! - smejala sam se u sebi, jer samo im je toliko bilo potrebno da se sve ukucaju i zaspu.

Napustila sam sobi svesna da je neko mogao da udje drugi u kuću i napravi sranje! Samo da je znao da je kapija otključana, da one spavaju.

Kuhinja me je dozivala.
Polako sam otvorila sve viseće elemente, pronašla šta mi treba i pristavila vodu za kafu...

- Devojke, hajde polako, budjenje! - drmusala sam Vesnu koja je poskočila popareno, za sobom pozivajući i Jovanu.

Tinu smo pustili da se laganije probudi.

Miris kafe širio se prizemljem. Opijao je moja budna čula, a mogu misliti šta je radio njima.

- Ćeri, skuvala si nam kafu? Zlatna si nam! - Vesna je bila veoma ozbiljna, a "ćeri" me je zvala od kako sam upoznala Tinu.

- Hej, bilo mi žao da vas budim praznih ruku. Hajde da je popijemo dok još Andrea spava...

... Prvu godinu smo nekako u natezanju priveli kraju. Onda su krenule da cvetaju ruže u našem divnom braku. Svakodnevno mi je dokazivao koliko me voli i počelo je da liči na ono vreme kada smo bili bezbrižna deca. I kada smo se voleli.

Dimitrije je bio presrećan, a za njim srećna sam bila i ja. Zamisli koliko može da ti bude puno srce jer ti se dete smeje?
Rešili smo da je vreme da Dimitrije dobije brata ili sestru. Čuj, rešili smo, kao da je to nešto što se da rešavati tek tako! Uroš je inicirao, ja se složila...

Mesecima se nije dešavalo ništa. Apsolutno ništa!

Znaš, sećam se da je bio maj. Sećam se i datuma, dvadeseti!

Mazila sam se sa Dimitrijem, igrali smo se na podu dnevne sobe i smejali.
Uroš se nervozno šetkao levo desno, sve vreme grizući donju usnu. Poznavala sam sve njegove tikove od početka do kraja.

Zašto sam zapamtila dvadeseti maj?
Više razloga...

- Jedan od razloga je moj rodjendan - Jovana je prekinula Tininu priču i time izmamila Vesni osmeh na lice.