Klub B

Uvod u lobotomiju

Zbunile su me sirene koje sam čula čak i kroz zatvoren prozor automobila. Kako sam vozila, zvuk je postajao sve jači i gori, gadniji. Pored sve strepnje gde se nalazim u opšte, strepela sam i kuda idem.
Vozilo hitne pomoći stajalo je skriveno sa dvoja kola policijske patrole odmah na ulazu u Tininu ulicu.
Tačno preko puta njene kapije
Njenog ulaza...

Ne mogu reći da bih bila ravnodušna da mi je Tina samo klijent. Ni tada ne mogu zasigurno da kažem da se ne bi formirala kugla u mom želucu, da mi se utroba ne bi vezala u čvor.

Naprotiv, tada bih se tek prepala, jer bi sigurno neki deo moje procene bio neispravan.
Sada, kako mi je Tina i više od klijenta, polako postajala prijatelj, telo mi je celo drhtalo, a suze su same išle.
Noge me nisu slušale.
Kako sam se parkirala iza policijske patrole, ne znam.
Ni da li i kako sam zaključala auto. Ni kako sam se probila do vozila hitne pomoći
Ništa ne znam...
Znam samo da ništa od ove gungule nije bilo zbog Tine.
Bilo je zbog Sanje.
Žene koja je živela odmah preko puta...

- Ulazi unutra nemoj da i tebe propituju! - Vesna me je povukla za jaknu i ugurala u njihovo dvorište.

Uplakanog, zabrinutog lica, podulih kapaka gledala je mene zbunjenu i pogubljenu.
Ni Tina nije bila bolja.
Ni sličajno.

- Šta se desilo? - pitala sam, ali je odgovor izostao.

Vesna je kuvala kafu.

Mislim da nikada sporije nije odmerila vodu ili postavila lonče na ringlu.
Niti sporije brojala kašičice kafe...
Niti sam ja sporije upalila cigaretu, još manje Tina sporije ćutala.

Sve je bilo usporeno, samo su sirene bile glasne i ubrzane...

Izgubljena u svemu ovome, zakopana osećanjima i uzvrelim iščekivanjem, nisam čula kada me je zagrlila tišina.

Utihnuli su glasovi oko mene, utihnule su sirene, bat koraka se više nije čuo.
Sve je utihnulo, sve se smirilo osim mog srca koje je lupalo galopirajućom brzinom...

- Hej, Nataša?

Cimnula sam se kao iz transa i primetila da me pet ženskih glava gleda kao da imam dve glave.
Sanja je bila tu, tupa.
Jovana je stigla kao podrška.
Andjela, zatim Vesna i Tina...

- Hoće li mi iko objasniti šta se desilo? - izgovorim shvativši da sam u svojim mislima bila više od pola sata i da mi se kafa zaledila...

.... Juče je Mićko došao kući, pokunjen i obeshrabljen. Na obrazu je imao nateklinu koja je pretila da bukne u masnicu.
Jutros sam imala posetu starijeg gospodina... Ja, ne niko drugi već ja...
To je otac one njegove što mu djoku cucla!
Došao je čovek da mi saopšti kako je moj muž obeščastio njegovu ćerku...

Veruj mi, Nataša, nisam znala da li da se smejem ili plačem...
Pitala sam ga, "sigurni da je moj muž, možda je moj sin? Ipak vam ćerka ima dvadeset i jednu godinu..."

"Ne, tvoj muž", tvrdio je i pokazao mi slike njih dvoje za vikend u  banji.
Vikend kada je rekao da ide na selo da proveri za sledeću sezonu šta treba i da odnese teči hranu za prasiće.

Delovali su tako srećno. Njih dvoje, zagrljeni, nasmejani, sa nežnošću koja je izbijala čak i sa slike.
Bilo mi je krivo. Užasno krivo što sam videla sliku.
Ona moja luda žička u glavi nije mi dala mira.
Nasmejala sam se...
"Ko sam ja da im kvarim sreću" - rekla sam ocu dudlajke - "ja ću, evo da se razvedem, neka oni budi srećni. Medjutim, gospodine, proverite kako ste vaspitali svoju obeščašćenu kćer, jer kada se razvedem, dobiće pastprka, da ne kažem sina, godinu mladjeg od sebe. Možda je i on obeščasti nekoliko puta..."

E, kao da sam ga ujela za srce!

Kao da je njegova kćer svetica!

Nije ni moj muž svetac, ali... Zašto nikada nije spopadao Jovanu ili Tinu? Nisu davale povoda, zar ne? Treba i povod i dozvola i pristanak!

Izleteo je iz moje kuće, a svekrva mi se iza ledja smeškala...

Da, javno sam rekla da mi dajem razvod!

Ručali smo posle toga, Mićko još nije došao kući. Imao je neke obaveze po gradu.
Došao je tek nešto pre nego da te pozove Tina, nakon teretane, sav znojav i mirisan po pičetini.
Ostavio mi je veš za pranje.

Pogledala sam u njega i nasmejala se široko. Znao je šta sam rekla tom starcu!

Ali nije bio srećan. Bio je utupljen. Bio je poražen!

Nakon toga, izašao je napolje...

Sašin urlik nas je sve prestravio!

Mičko je visio s grede ispred ulaznih vrata.
Obesio se detetu na oči...

Nisam mogla da dodjem sebi dok sam gutala suze i neprestano gledala u Sanju.
Ovo što je doživela u poslednjih par meseci od muža je bilo užasno.
Prevara, zelenaši, "razgovori ubedjivanja" i na kraju kukavički potez da se ubije pred sinom.

- Nije ostavio nikakvu poruku. Samo je izašao, stavio omču oko vrata i skočio. Pička smrdljiva, nije imao hrabrosti da se suoči sa svima nama...

Tina ju je grlila i plakala mesto nje.
Sanja više nije imala ni suza, a verujem ni reči kojima bi ispoljila koliko je sve ovo boli. Koliko je povredjena.
Ostao je samo bes koji je mogla da kanališe kroz vrištanje i vredjanje, ali i to je izostalo.

Zavladala je nova tišina.
Ona gadna.
Opsana.
Ono zatišje pred buru.

Jednostavno, nije se moglo više razlučiti da li joj je laknulo ili je u još gorem stanju.
Jednostavno je ćutala...

- Ništa od naše žurke... - zaključila je Jovana, onako iz vedra neba...

Propustile smo da je napravimo onda, sada moramo da čekamo godinu dana... - nastavila je Tina, smešeći se...

- Da, moramo da ispoštujemo udovicu koja je sada u teškom stanju i mora da prežali voljenog supruga...

Smeh je ono što je u potpunosti potrlo svu teskobu nastale situacije. Osetila sam se grozno jer sam ženu nazvala udovicom koja pati za voljenim mužem, ali videla sam da joj tako nešto prija, ozbiljno prija...

Smeh se orio, baš kao da se slavi, a u stvari, svaka se od nas sa svojom boli suočavala kako je znala i umela.
Ko je mogao da bol podeli, da iskaže tugu, njemu je bilo lakše.
Ja to nikada nisam mogla.
Nisam znala

Navikla da gutam sve, samo sam ćutala pred ovim divnim ženama i pustila da me njihova snaga nosi.

Ialo sam trebala ja njima da budem podrška, nesveno one su mene lečile.
Svojom hrabrošću da kažu da su bile budale u svom životu, svojom snagom svojom željom...

* Molim Milane? - javila sam se videvši ime svog sina na ekranu telefona.

* Tata je rekao da je pica naručena, ostavio nam novac da platimo i otišao kod kuma. Rekao je da ti javimo...

* Važi sine. Ti i Lena sačekajte, mama će uskoro doći...

Znala sam da laže...
Briznula sam u plač.
Plač čisti dušu!

Plakala sam od tuge za svojim srušenim životom, plakala sam od bola.
Plakala sam zbog Sanjine sudbine što cela kuća i sve obaveze padaju na njena pleća.
Što Tina gori izmedju dve vatre, ne znajući ko je treća
Što Jovana ne može da se iskobelja iz ralja dugova koje joj je bivši ostavio pobegavši sa njenom sestrom i na kraju, plakala sam zbog Andjele, jebem li ga i ja zašto.

Mozak će mi ekspoloditrati na kraju.

Ili će to biti novi početak...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Ako stignem večeras, možda bacim još jedan deo. Jbg, ne stizam da dišem, sori!