Klub B

Glupa kao noć

Zarad nekog duševnog mira naredni dan sam se obrela na neurohirurgiji. Sedela sam u čekaonici zajedno sa različitim likovima ni sama ne znajući zašto to radim.
Da li je griža savesti što sam se seksala sa neurohirurgom koji mi uskoro bivšeg muža leči ili je zbog griže savesti što sam ga naterala da napusti kuću ili je pak bilo to što sam htela da izbegnem osudu okoline, nisam znala.
Znala sam samo da sam tu.

Ljiljana je frktala na mene. Od momenta kada je stigla na kliniku, neka dobra dva sata posle mene, pa sve do trena kada je došao doktor Slobodan Stanišić.
Videvši Ljiljanu i mene jednu pored druge, odmah je promenio raspoloženje.

- Kako je moj sin? - pitala je drsko Ljiljana.

- Probudio se i traži da vas vidi.

Ljiljana je pohitala ka odeljenju, ali je doktor zadržao.

- Traži da vidi svoju ženu i da joj se izvini. Vama je poručio da možete posle da udjete. A vi, gospodjo Zarić - okrenuo se tada ka meni - Idite, da ja objasnim gospodji pravila ponašanja u šok sobi...

Dok koračam u glavi čujem Slobodanov glas i Ljiljanino čudjenje za reč oklagija i bude mi milo... Nisam je ništa izlagala! Nije od mene čula da je ljubomorni muž prikucao njenog voljenog sina...

Zastala sam pred samom bolesničkom sobom. Pogled na Pavla u bolničkoj pidžami, pod belim čaršafom i sa zavojem da mu na potiljku drži gazu bio je težak.
Znam čoveka, znam koliko teško podnosi temperaturu kad ima grip, verujem da sada dušu ispušta.
Pogled mu je izgubljen u belini zida, ali kao nekom magijom biva pomeren i zaključan s mojim.

Osmeh mu se radja na licu i poziva me da udjem.

Svoje cenjeno dupe spuštam na krevet pored njegovih nogu i tek se lagano nasmešim...

- Kako si, Pavle?

- Posramljeno. Napravio sam sranje. Ne, napravio sam kralja svih sranja! I znaš šta? Opet si ti ta koja je pored mene. Ni jedna od njih...

- Nadam se da si svestan da je ovo poslednji put da sam pored tebe? Pokrenuću brakorazvodnu parnicu, znaš?

- Znam. Sve sam sjebao i kajem se.

- Kaješ se jer si uhvaćen, a ne za to što si uradio...

- Ima istine u tome. Zato smo bilo super ortaci. Odlični prijatelji. I supružnici...

- Da, dok nisi rešio da počneš da kriješ stvari od mene. Ispala sam glupa kao noć, Pavle. Da si mi rekao kako se osećaš, završili bi ovu agoniju odavno. Bez skandala...

- Bi, ali i ja sam bio budala. I šta se to čuje?

- A, misliš na dranje? Ljilana optužuje doktora koji te prati da laže. Da sam ja kriva što si u bolnici. Znaš, onaj rogonja je optužen da te je životno ugrozio. Nadam se da nećeš da podržiš tužbu...

- Neću. Neću da čovek robija. Jebo te, upropastiću mu život. Već jesam jebući mu ženu, sada još i robija. I nama sam upropastio život, zar ne?

- Jesi Pavle. Nema nazad... Stvari su ti kod tvojih roditelja. Moram da idem, Milan i Lena su u školi, treba s njima da razgovaram...

- Kaži im istinu. Neću da tebe krive!

- Reci im sam, ja ću samo da natuknem da se razvodimo. Dobar si otac, ali si govnjiv muž!

- Crni sine!!! - prekinu me Ljiljanino zapomaganje odmah s vrata i ustanem s Pavlovog kreveta

- Ostavljam vas. Čujemo se kada izadješ iz bolnice - kažem Pavlu i utisnem mu poljubac u čelo...

Nisam mogla da ostanem i slušam ljiljanu. I optuživanje mene. Ne ide. Znam repertoar, nije me briga...