Klub B

Nalupana snajka

Mala beleška pred čitanje...
Danas je Prvi maj.
Stanje svuda u svetu je takvo kakvo je i jedino što mogu reći je "nadam se da će uskoro biti bolje" Zaista se nadam.
Koliko god se možda nekada potirale struka, vlast i razum u igri "šta je najbolje za nas", i ovog puta stajem na stranu struke.
Socijalna distanca i samodisciplina je jedino što može koliko toliko da nas što je bezbolnije sprovede kroz period pred nama.

Zato vas i danas molim, izdržite, potrudite se i ostanite kući....

S poštovanjem, vaša frizerka Ikac

Pa da počnemo...

Savršenstvo mog bojkotovanja Pavla narednih dana, dok je morao da prelomi šta će sa životom prekidali su sporadični razgovoru i dogovori oko redovnih kućnih dešavanja. Ostala su mu još dva dana suspenzije, ili kako je rekao godišnjeg odmora, a on se vukao kroz kuću poput prebijene mačke.
Ako su moji proračuni na osnovu kancelariskih tračeva tačni, Maja jeste šesti mesec trudnoće i sada je već ne kasno, već rizično za amniocintezu. U svakom slučaju govno od čoveka nisam, da bih na duši nosila da joj krene prevremeni porodjaj ili ko zna šta. Čije god da je dete nije krivo što je tu, zar ne? Pitanje koje stoji svima nad glavom, večita dilema.
Dete jeste mali milion puta korišćeno kao sredstvo za postizanje cilja, ali ne vidim kakav cilj će se ovde postići.
Pavle i ja živimo od našeg rada
Stan je kupljen na kredit, opet zajedničkim snagama, da ne geešim dušu.
Od svojih roditelja Pavle skoro da nema šta da nasledi, oboje smo grebali da od nule dodjemo na pozitvnu nulu.
Znači, Maja nema finansisku dobit.
Ime? Možda želi Pavlovo ime pored svog? Šta ono donosi? Ne mnogo. Nekoliko poznanstava, nekoliko prijatelja koji su ostali nakon dugog niza godina. Prijatelji će biti relativno neutralni, bar oni koji su porodični ljudi, ili će ga otpisati, samim tim i nju. Ostaće nekoliko samaca u poznoj mladosti i tih par poznanstava. Stvarno ne vidim šta ona ima od toga da ga juri detetom?!
Najviše me muči ono što pored svih mogućih slobodnih frajera do trideset i pet, a ima ih dosta, ona se uhvatila za oženjenog od četrdeset i pet?!
Kad tad, ja bih saznala za nju. I mogla bi da dobije samo alimentaciju po zakonu i ništa više, pod uslovom da je Pavle stvarno zasrao stvar.
A crv sumnje da nije radi li radi.
Ne zato što ga poznajem! Zaboga, ne poznajem ga ni malo izgleda, već zato što znam neke stvari o njemu.

- Jesi za kafu?

- Pavle, molim te...

- Ne, hodam kao po jajima zbog tebe! Merim svaku reč da ti ne bih dizao pritisak i tako godinama. Zbog tebe...

- Pavle ponovo te molim da zaklopiš kenjaru, jer da ja ne progovorim. Ti si zbog mene šta? Da mi ne dižeš pritisak godinama? A ovako mi nisi dizao živac? Ne seri. Sve je moja krivica, zar ne? I ona mala žgoljava Maja je moja krivica, tako? Da joj u "Skveru", u separeu nabiješ jezik u usta? - besna kao jebem li ga i ja šta tresnem telefon ispred njega i krene video.
U ispitaivanju krajnika on i žgoljavica. Ugao snimanja, sve je  ukazivalo da je snimatelj bio u neposresnoj blizini. A kako snimak nije prosledjen, znao je da sam snimatelj bila ja...

- Šta, da verujem više tebi nego svojim očima? Budalo jedna, pa taj se film još nije snimio!

- Ali... - vidim da crveni u licu i guta knedlu - ovo nisam ja - pokušava da se izvuče.

- Ne bre, ovo je tvoj davno izgubljeni brat blizanac, presveti Petar, o presveti Pavle! Daj, molim te. Izvini ali...

U pola reči i na pola poluerotskog videa prekinu me taj isti telefon, ali zvonjenjem.
Pozivaoc je nepoznat, ali broj je lokalni, fiksni...

* Da, molim?

* Gospodja Nataša Zarić?

* Da, ja sam, recite...

* Dodjite do policijske stanice u Goričkoj ulici što pre, imamo neka pitanja za Vas...

* Možete li mi reći nešto više?

* Ne, samo dodjite...

- Šta si zasrao Pavle? Zovu me iz policije, šta si zasrao? - pitam znajući da deca nisu. Oboje su kući, ručali smo sat ranije.

- Ništa nisam zasrao! Ti si! - viče na mene i mislim da bi bacio nešto, negde, ali samo skače sa stolice i nestaje u dnevnoj sobi.

Spremam se, ne ide se u policijsku stanicu svaki dan. Moram malo da se dovedem u red. Navlačim poslovno odelo, suknju i visoke cipele, uzimam kaput i na samom izlazu iz stana proveravam friziru. Onaj filer u gornjoj usni čini čudo! Lepo izgledam...
Dosuše, u Goričkoj poznajem Ivana, inspektor je i stvarno je dobar lik, ne znam zašto se u opšte posebno trudim. U stvari, lažem, trudim se zbog sebe, ali i da dokažem da u svojim godinama još uvek mogu da izgledam dobro.

- Dobar dan, Nataša Zarić. Tražili su me telefonom... - govorim na prijavnici i ugledam Tinu...

Na sekund sam sklopila oči nesvesna šta je ova žena u opšte mogla da uradi!

- O čemu je reč, Tina? - pitam čim su me pustili da udjem.

- Srela sam Andjelče. Rekla mi je da je Uroš voli i da žive zajedno. I rekla mi je da sam debela krmača. I rekla je mnogo što šta, nije me posebno zabolelo, ali sam morala da joj puknem šamarčinu!

- Tina, od šamarčine se ne dolazi u sup!

- Dolazi se... I te kako se dolazi! - čujem poznati glas iza sebe i osmeh mi se rodi na usnama.

- Ivane, moja štićenica Tina je izgleda napravila nešto glupo. Ako išta mogu reći u njenu odbranu to je da ima bebu kući koju doji.

- Pozvali smo te da budeš svedok. Tina ide kući, a ti nam trebaš da čuješ šta ćemo i mi njoj reći.

- Samo mi prvo objasni šta se desilo, jer ja ništa ne razumem ..

Tina je ranije tog dana išla u nabavku i sasvim slučajno naišla na Andjelu. Krenule su da se čarkaju, ali je kako Tina kaže Andjela preterala i ona ju je udarila. Jedan šamar.
Zatim je ostavila namirnice kući i došla u sup da se sama prijavi.

Da bi pokrili Tininu priču, otišli su kod Andjele kući i zatekli Andjelu sa poderotinama lica, dlanova i kolena. Rekla je da je pala.
I nije podnela prijavu protiv Tine, jer s Tinaom nije imala ništa...

- Ali gospodine pandur! Ja insistiram da me vodite ispred sudije. Insistiram da mi se sudi i platim kaznu. I u zatvor hoću da odem! Hoću! Da se zna, nalupala sam kurvicu koja mi se jebe s mužem, dok mi je muž navodno kod švalerke s kojom ima dete! Shvataš li ti prijatelju koja je moja muka? - pitala je Tina na kraju dok se smeh prelamao prostorijom.

- Razumem da si besna na muža, ali nema krivičnog dela, nema ko da te tuži!

- Sama sebe tužim! Prijatelju za šamar je kazna pet hiljadarke i ja to hoću da platim. I da svi znaju, kada muž ima švalerku i devojku u isto vreme, mora da se sazna! Hoću da platim! Merak šamaranja nema cenu!

- Ženo Božija, idi kući, nema šta da platiš!

- A ako tebe napucam, 'oću li tada da idem kod sudije? - pitala je Ivana koji je već počeo da negoduje.

- Nataša, molim te vodi je kući, vidiš da je poblesavela. Vodi je, nateraće da je uhapsim pod sumnjom da širi glupost! I još nešto, Tina, i ja bih očistio patos ljubavnikom svoje žene...

Poznajem Ivana dugi niz godina, bez daljnjeg bih poverovala u njegove reči. Dobro u svemu je što nije bio licemeran. Nikada nije imao čak ni lascivnu opasku ka ženskom svetu, bar preda mnom. Možda je i švrljnuo nekada, ali ja ti nisam znala...

- Hajde Tinče, idemo... Čeka nas kafenisanje.

Osam puta sam čula priču kako je vukla za kosu po asfaltu.

Tri puta kako je terala da puzi po kamenčićima.

Jedno sto puta sigurno kako joj je opalila šamar da joj se glava okrene.

I sve smo bile tu.
I Sanja
I Jovana i ja.
I radovale smo se kao da smo mi same rešile probleme sa svojim snajčicama dudlajčicama...

Uskoro još jedan nastavak....