Klub B

Vino zrije, bitka se bije

Bilo je dana kada je bilo dosta uspona. Bilo je dana kada je bilo nebrojano padova. Bilo je svega, neću da lažem, a mi smo došli do statusa ravne crte. Trebalo nam je mirno more.
To što sam rešila da prošlost spalim i sahranim iza sebe nije značilo i da sam je zaboravila. Ne nisam, prošlost je bila živa i hodala je upredo sa budučnošću.

Ono što mi nikako nije ulazilo u glavu bila je pomisao da se neće ponoviti. Uprkos svim pričama koje čujemo nekada negde, neke stvari se nikada ne menjaju. Ljudi se ne menjaju. Tu je i statistika koja je nezaobilazna. Muškarci, bez obzira što se vrlo često ponašaju Tarzanski, ne lakše već, ne znam, češće prelaze preko ženine prevare. Neko bi to objasnio time što su oni u prirodi predatori i strahovladom teraju ženu na promenu modela ponašanja, najčešće nekom pretnjom ili ucenom zadrže pored sebe.

Ja bih rekla da su nesposobni za samostalni život, rizikujući da na ovaj način uvredim svog sina, svog oca. Ali da, plaše se da ostanu sami. Bez kuvarice, čistačice, pralje...bez vreće za istrisanje svojih frustracija. 

Pavle je sigurno shvatio da biftek koji ima kod kuće zasigurno ne može da zameni pljeskavica s kioska. Nema šanse. Znaš kako je ispečen, uvek je serviran kako želiš, a u pljeski obično imaš i meso desete kategorije i kombinaciju različitih pojačivača ukusa. Da se ne lažemo, sve su cure divne dok ih osvajaš, kada ih osvojiš vidiš im pravo lice.
Kad progutaš zadnji zalogaj shvatiš da si uz pljesku dobio i papak.
I nekada od žene rog... Ili dva, tri...

- Hočemo li na piće večeras? - pita me ljubeći me u udolinu vrata, šaljući mi ponovo one trnce za koje sam mislila da su umrli.

- Naravno, večeras sam slobodna - odgovorim vraćajući novine natrag na sto.

Maja se porodoila. Prevremeno, doduše, rodila je prekrasnog dečaka. Grudvu plave kose i ne znam kako bi ga uvalila mom mužu, kada su nam deca crnpurasta na njega? Na mene imaju samo zelene oči.
Nebojša nije bio najsrećniji kada mu je servirala istu priču kao i Pavlu. Postavilo se pitanje, koliko muškaraca je bilo u odabiru za mesto oca Majinog deteta? Po čemu je vršila selekciju? Na kraju, da li je bilo nekog a da sa njim nije spavala?

- Znaš, čekam da otvorim onu bocu vina, mogli bi večeras... - pući se kao devojčica, kao nekada davno kada smo tek krenuli da se zabavljamo.

- Treba još mnogo vode da proteče da bi to vino sazrelo i imalo onu punoću ukusa.

Ne želim da zna da se ponovo topim pred njim.
Jedno je ponos, drugo je ljubav.
Jedno je oproštaj drugo je zaborav.
Praštam, jer ljudski je praštati, ali slon u meni i njegova memeorija su čudo. Ne zaboravljam.
Kada na tas pravičnosti stavim godine koje sam posvetila njemu, deci, porodici, borbi za opstanak, Dejvid Belami bi mogao da snimi reportažu. Koliko sam neprospavanih noći probdila nad svima njima, da im spremim jelo za naredni dan, dok sam spremala ispite istovremeno se spremavši narednog dana za posao. Kada se setim, koliko je bilo teško živeti kao puž, sve vreme vučući kuću na ledjima, jer ni jedno moje zaposlenje u tom periodu kućenja nije bilo sigurno, shvatim da sam izvukla deblji kraj. Dok sam došla do ovog radnog angažovanja i ugovora o stalnom radnom odnosu, mnogo je toga bilo na mojim plećima.
Koliko sam se trudila da deca ne osete moj umor, da Pavle ne primeti moju mentalnu otsutnost, da kuća ne trpi...
A on mi prebaci da sam bila nedostupna, pa onda još i frigidna. A u meni je vatra gorela, želja je bila prejaka, a nije imao ko da je ugasi...

- Ti si baš rešila sa me mučiš? - kaže mi kroz smešak, mada veoma usiljen smešak.

- Ne, rešila sam da pustim stvari da idu svojim tokom. Pavle, promenili smo se od vremena kada smo se tek upoznali.
Ti si bio ortak. Lik s kojim sam pila pivo i ogovarala frajere s kojim sam izlazila, ja sam bila tvoj brat kome si pričao kako si se osećao na prvo pušenje! Od tada do sada smo odrasli. Tada nismo imali tajni jedno pred drugim, sada ih imamo. Tada smo držali karte na stolu i nije nam smetalo što smo potpuno ogoljeni ušli u vezu. Sada... Ne znam, imam osećaj da još uvek nešto tajiš od mene. Da još uvek nisi onaj Pavle kog znam i kog volim. Zato, smatram da vino treba da sazri. Da stasa. Nismo isti, prošle su godine, sada nam treba vreme...

Poljubio me je u vrat, baš tamo gde voli i podigao u naručje.
Vrlo brzo sam se našla na trosedu pod njim i uživala u pokušajima golicanja.
Volim dodire. Obožavam tu taktilnu senzaciju koja se javi na mojoj koži. Volim poljupce. Još više, volim sebe. Vreme je da meni bude ugodjeno.

Prepustila sam se njegovim usnama i rukama i njemu. Seksa nam nije manjkalo sve ovo vreme ponovnog upoznavanja, srećom, više nisam morala da zamišljam bivše ljubavi i filmske zvezde. Ala je Van Dam postao mator!!!
Dok sam besramno stenjala zbog njegovog jezika u mojoj vršnjakinji, nije mi bio potreban drugi stimulans. Moj muž, ponovo moj. Nadam se, samo moj...

- Pavle! - kriknula sam njegovo ime prepustivši se čulno.m zadovoljstvu dvoje odraslih ljudi

- Tek sam krenuo, Nataša - rekao je predatorski i izgubih dalje pojam o vremnu. 

Napućenih usana od filera, za koje je naravno Tinina kozmetičarka odgovorna, zategnute kose u pundju, na viskom štiklama i u neukusno kratkoj letnjoj haljini, poput šiparice paradirala sam ulicpm, ruku pod ruku sa svojim suprugom.
I osećala sam se savršeno.
Sve dok se više tako nisam osećala.

Otišli smo na to piće, uživali u letnjoj bašti jednog od kafića u glavnoj ulici. Smejali smo se. Bože, kako smo se slatko smejali.
I dodirivali.
Spuštali ruke jedno na drugo, milovali prste, dodirivali lica. Ponovo se upoznavali, ispitivali.
Zatim, lagano krenuli ka parkingu, ruku pod ruku...

Njegov čvrst stisak i zagrljaj oko mog struka dok se haljinica vijorila oko mojih butina obećavali su mi jednu divlju, divnu noć. Baš kao nekada, baš kao nekada davno...

I bila sam srećna...

I onda nisam, kada sam u haoustoru, na putu do parkinga susrela najcrnje oči i jedne nebesko plave.

Pavle je ustuknuo. Za njim i ja.
Rat pogleda izmedju plavih preda mnom i Pavlovih crnih očiju bio je razarajuć. Pretio je da sa sobom uništi sve sa čime dodje u kontakt.
Pretio je da ubije sve.
I ubio je.

Plave oči su me odmerile od glave do pete, pakaosno se nasmejale. Podigla je obrvu u znak neodobravanja Pavlovog izbora, a zatim je zaglušujuću tišinu zatišja pred eksploziju prelomio zvuk udara kožu o kožu.

Plavuša, prodorno plavih očiju, ošamarila je mog muža...

- Devojko, ako ti je želja da mi mlatiš muža, malo si zakasnila. Ubijen je taj odavno... - kažem sklanjajući se od oboje i pratim zaprepašćenu devojku.

Nije znala da smo nas dvoje u braku...

- Ali... - zaustila je reći nešto, ali sam je rukom prekinula.

- Šta god da si imala s njim, kada god da je to bilo, sada više nemaš. Šta god da ti je rekao, obećao, šta god da te je zavarao, znaj samo te je zavarao. Slagao. Kući ima ženu i dva velika deteta. Ima i dve potvrdjene švalerke, eto, ti si treća. Sada me izvinite, moram da idem... - kažem ostavljajući Pavla da reši svoje sranje.

Ali on kreće za mnom. Kao mrcina se vuče i ćutu, reč ne progovara. Da ne osećam njegov miris, da u tišini prazne ulice ne čujem škripanje njegovih patika, ne bih znala da je tu...

- Nataša...

- Da li je to bila nekadašnja brineta ili plavuša o kojoj si pričao? Ili neka treća? Zanima me, Pavle, jesi li zakopao prošlost kao što si obećao ili si nastavio po starom? Znaš, guša može biti ćunak. Svašta kroz gušu i ćunak prodje, a onda, jednostavno samo na sekund, sve se zalepi i ćunak se zapuši. Guša se stegne, zaštrkneš se na pljuvačku. Znaš li da je najgore kada se zaštrneš na pljuvačku? Vidiš, ja sam na korak do toga. Da pljuvačku ne mogu progutati.

Hodam. Podignute glave i isturene brade. Hodam... Uvijajući kukovima puštajući da me suknjica miluje. Hodam, koračam ponosno ispred njega ne dajući mu za pravo da vidi kako me je sasvim, totalno, apsolutno razorio.
Potopio poslednji brod i razorio zadnju nadu.

Jednom švalerčina uvek švalerčina, šta god oni pričali...

- Davno sam bio s njom, mnogo ranije... - i zastao je...

- Mnogo pre nego li što si mi priznao. Shvatam. Nisi bio iskren prema meni. I očekuješ apsolutni oprost? Pavle, idemo kući...

I otišli smo.
Svako na svoju stranu kreveta kao posrani ležali smo, a onih nekoliko santimetara prostora medju nama bili su veći i dublji od najvećeg kanjona.

Mi smo nestali.
Baš kao što smo postali.
Naglo i od jednom...