Klub B

Ko si ti da me pitaš to?

Lena me prati pogledom kako se oblačim i spremam za odlazak u kafanu.
Prava sam slika i prilika idealne majke, ali stvarno se pitam da li je tako?
Da li postoji išta loše u činjenici da posle toliko godina rešim da odem u kafanu. Sama, bez muškarca.

Naravno, nije isto otići na organizovanu proslavu ili otići na veselje, otići porodično ili samo sa mužem i otići apsolutno bez ikakvog razloga sa još četiri, pet žena.

Drugačije je i moj povremeni odlazak u kafić na čašu vina ili kafu sa prijateljicama, jer to je to. Odlazak na piće sa prijateljicama, za koje moj muž zna, na mesto gde moj muž zna i sa osobama koje poznaje.
Bože, hoću li se otkačiti etikete supruge? Ja sam sada slobodna žena, ali još uvek se ne pronalazim u tome. Još uvek nemam to samopouzdanje i samim tim, teško mi je što me ćerka gleda kako se spremam za noćni život.

- Ne može u pantalonama! Mama, koliko znam u kafanu se ide u suknji ili haljini. Ne ide se u pantalonama, sem ako nisi od onih fiju, fiju!

- Šta ti znaš? - pitam je poluozbiljno i dobijem stravičan odgovor.

- Majke mojih drugarica svaki vikend izlaze u kafane, samo si ti ostajala u četiri zida. Dobro, jesi jedna od onih trendi mama, nas si mlada rodila, čak si mladja od Miine mame, ali se stvarno nekada ponašaš kao baba! One odavno izlaze mimo muževa, a ti se nešto foliraš...

Da, ćerka mi je zatvorila usta, ili kako bi sada rekli, spalila me je. Da, sada moram da stojim u stavu F sa obe ruke na bokovim i farmerkama na dupetu.

- Po tebi, šta treba da obučem? - pitam moleći Boga da ne pogleda u roze kesu iz seks šopa i ne vidi korset i suknju.

- Obuci onu teget haljinu sa glohom. Prijatna je, kako kažeš normalne dužine, nigde ne steže i možeš i da jedeš i da igraš.

Kad malo bolje razmislim, moja Lena je pametna cura...

U pokušaju da nakon oblačenja napravim pundju, ona se ponovo umeša. Stroga pundja postaje opuštena, čupava i sa još nekoliko gumica za kosu oko ručnog zgloba, daje mi malo opušteniju torbicu i izbacuje iz stana.

Šta sam doživela? Da mi deca otvaraju oči? Milan zna za tatine afere, Lena mi kazuje da sam konzerva? E, doživela sam fijasko...

Prateći Tinina uputsva, dodjoh do kafane na kraju grada. Taksista me je gledao manje više čudno, naročito kada sam ga pitala da li je moguće da me pokupi negde oko ponoći.
Kao odgovor sam dobila, da, mogu, ali sutra, jer gospodjo, citiram taksistu, ovde se večera služi oko ponoći, a provod vam je zagarantovan, bilo da ste solo ili s društvom...

U zatamnjenoj sali, za jednim stolom, sedele su žene. Doterane, opuštene, srećne žene. Prepoznala sam Vesnu. Za njom i Tinu, Sanju i Jovanu. Na posletku, ti je bila i Snajčica Dudlajčica, Marija Vladičina žena, vlasnica "Skvera". Tu su još neke žene, koje do sada nisam upoznala, ali sam shvatila da su u istom ili sličnom sosu kao i mi...

- I, evo žene koja je odgovorna što moje psihičko zdravlje nije otišlo u kurac! - Tina me pozdravlja, na taj način me predstavivši ostalima.

- Ne seri, mala! - odgovorila sam, zatim je i zagrlila.

Moje mesto je bilo izmedju Marije i Snajčice Dudlajčice za koju sam saznala da se zove Dragana. Ostalima se nisam ni trudila da zapamtim imena, ali mi je bilo fascinantno što je celo društvo generacijski bilo šarenoliko.
Jedan aperitiv, drugi i već na trećem poželela sam se turšije ili makar soka od limuna, jer je Pelinkovac počeo da me udara u glavu, u jezik i noge.
Pivopija u meni se bunila što ne može da opali dva zidarska, a dama se protivila tome, iskajući vino.

- Molim, jednu limunadu - prevalim preko jezika konobaru koji je znao da po meni karti za naš sto se toči vino.

- Da gospodjo, stiže! - rekao je krsteći se, sa pretpostavkom da će mi se smučiti.

- Odoh da igram! - objavim iako niko drugi nije čak ni ramencima mrdao. Jebem ti kafanu, svi ukočeni kao da motke imaju u dupetima.
Kud ide ovaj svet?

Jedan takt, drugi, treći i pridružile su mi se i ucviljena udovica i snajčica dudlajčica i na kraju Vesna. Tina je još bila fina, Jovana sa njom, a ostale... Pa moglo bi se reći da su se snebivale.

Šta ce zena sama u kafani
pitaju se svi
Šta vas briga isti smo pred Bogom
svi ranjeni u ljubavi...
(na šta mi Dopisna kaže šta ako tamo radi?) - zavijam uz muziku, samo se pitajući koji kreten je tako nešto mogao da pita.

Šta će?
Isto što i muškarac. Jede, pije i možda posle nešto jebe!

Izgubivši tok misli, već narednu numeru posvetile smo svim našim jačim, bivšim, nekadašnjim zaštitničkim polovinama...

Kuću proda zbog provoda
Žene su mu moda
Sto brakova i razvoda
Pravi mutivoda

Misam primetila ni kada se društvo oko nas povećavalo. Bile su potrebne četiri, pet budala da započnu opštenarodno veselje, da se uskoro mirna večera u kafani pretvori u pravu ludnicu.
Momci, muškarci, devojke i žene, svi zajedno, svi igraju, pevaju ili se deru, a nije bilo čudno ni kolce što se razvezlo.

Bilo je i nekoliko opuštenih "Džekova" koju su zadnju lovu davali da okite muziku, da zadenu koju crvenu na harmoniku ili da dobace do pevača koji se znojio zbog zahtevne publike.

Već na "Niška banja", na momente kada treba idu žene, idu deca, sve to hoće da se kupa, drali smo se u glas jedno keca.
Da li smo bili normalni?
Zasigurno ne...

To mi je i ubrzo potvrdjeno, kada sam shvatila da je do ponoći ostalo još jako malo, a taksista je bio u pravu - večera se služi oko ponoći, a ja sam bila opijena ne Pelinkovcem, već atmosferom u kojoj sam se opustila...

Opa, opa, neka, neka
sve ću da ti dam
sve ću da prodam
samo tebe, tebe, tebe
samo tebe da imam
tebe samo da gledam - čujem nežni glas tik uz moje uho i ruke mi same kreću...

Pronalazim njegova ramena o koja se kačim obema rukama, ne dajući mu vremena da se smisli, već nastavljam

Crno oko gleda me duboko
ruke pruža, latice od ruža
vruća usta, želja pusta
mili Bože nek' ne svane dan
neka gori ciganski vulkan - aludirajući na crnilo njegovog pogleda.

- Nedostajala si mi - reče mi napokon.

- Ne mogu reći da nisi i ti meni. Samo...

- Znam, nisi završila sve poslove. Shvatam kako je kada se razvedeš - nastavlja da govori dok me u moru ljudi grli.

Tražim njegov pogled istovremeno tražeći usne da ljubim, da se setim tog ukusa i osećaja kada nekom kog ne poznaješ pripadaš u celosti.
Možda je naša noć bila greška nad greškama, a možda je i bila ono pravo, ono otrežnjenje koje mi je bilo potrebno.

- Sada si slobodna žena - kazuje mi i prekidam ga gladnim poljupcem.

Vreme je oko nas stalo.
Sve je zamrlo.
Sve nestalo.
I moji prijatelji i njegovo društvo, i sve je obrisano iz mog uma jednim jedinim poljupcem, mekim poput svile, slatkim kao otrov.

- Zašto si došao? - pitam jer shvatam da ili je tu sa društvom ili je došao ciljano.

- Javljeno mi je da ćeš biti tu večeras. Tu sam s dvojicom prijatelja, čekao sam te. Trebo te. Nataša... - rekao bi još nešto, ali sada, on mene ljubi i briše prošlost s moje duše...

Ubrzo, primetila sam sa naš sto više nije naš. Mešovito generacijsko društvo postalo je mešovito muško žensko. I svi su pričali, svi se smejali. Svi...
Samo ja sam stajala po strani držeći za ruku nekog ko mi prija...

- Idemo odavde!- rekla sam mu uz uho i nestasmo poput Pepeljuge i princa, odmah nakon ponoći...

Živa sam!!!
Ako je ikog briga 😉😉😉😘💖