Klub B

O, dobro veče!

Nedaleko od samog centra grada, paradoks situacija, vremena i prostora, postoji jedna slepa ulica...
S obe strane visokim drvećem natkrivena kaldrma delovala je kao da je od ljudi zaboravljena.
Desna strana nadkrivena strehama niskih gradjevina, dok je s leve strane jednakost visokih gradjevina ravnih krovova datiranih u vremenu komunizma, svojim oštrim i strogim linijama delovala preteći. Samo je odudarala ta kaldrma.
Za kaldrmom kao trn iz oka, virila su visoka drvena vrata sive zgrade. I diskretno slovo B kao zlatom optočeno...
I zaglušujuća tišina iza tih istih vrata...
I neonska svetla koja su pokazivala put...

Iza drugih vrata, muškarac srednjih dvadesetih godina stajao je u farmericama, golih grudi i sa crvenom leptir mašnom. U rukama mu je bio zlatni poslužavnik sa nekoliko čaša ćilibarne tekućine. Iza njega, drugi mladić ne stariji od prvog, sa visokim čašama ispunjenim penušavim belim vinom.

Nasuprot samog ulaza prostrani šank pored koga su stajale četiri žene. Tri su bile kasnih dvadesetih do srednjih tridesetih i jedna ranih pedeserih godina. Nije se znalo koja je od tri mladje bila provokativnije, a opet elegantnije obučena. Starija dama, u Šanelovom kostimu, ispijala je svoju čašu vina...

- O, dobro veče, Nataša! - reče mi Tina, pružajući mi čašu ćilibarne tekućine.
Lagano je obodom svoje čaše kucnula u moju i pogled prebacila na druge dve mladje žene u svom društvu.

- Jovana, Sanja - rekoh im i samo diskretno klimnuh glavom.
Pazila sam da mi pundja u koju sam uložila toliko truda ostane čitava na glavi.

- Nataša, drago nam je da si stigla... Ipak, ovo je zajednički projekat - vidno alkoholom potrešena Sanja je nekako progovorila, diskretno se pridržavajući za Jovanu....

- Ne bih ovo propustila ni za šta na svetu! - i bila sam ozbiljna ispravlajući porub kratke mi suknje, pazeći na korset da se ne otkači.

Sanja je bila u crnoj haljini, crno ofarbane kose bez trunke šminke. Dosta mladja od mene, Jovana, u skladu sa svojim godinama nosila je lepršavu haljinicu. Tina, smerna, divna zbunjena Tina u diskretnom kostimu i naravno, zvezda večeri i osnivač našeg kluba B, Vesna, žena ranih pedesetim koja je odisala stilom i elegancijom.

-Koliko je pozivnica prosledjeno za večeras? - upitala sam direktno znajući koliko je bilo teško doći dovde.

- Više nego što misliš! Pogledaj oko sebe, više je nego što smo planirali... - odgovori mi Tina i tada tek postanem svesna da smo u našem naumu uspele.
Klub se punio, glasovi su se komešali, mi smo uspeli...

Pogledam po treći put adresu koju sam na parčetu papira zapisala. Da, ta je kuća!
Visokom ogradom ozidana, sa magnetnom kapijom, tek malo su se crveni crepovi nazirali.
Treći put pritiskam sličicu zvonceta i napokon se magnet opušta, kapija se otvara...

Ispred samih ulaznih vrata, na širokom tremu, u svojoj sivoj pidžami sa ružičastim zečevima i u atlet majici stajala je Tina.
Ono što je uvek krasilo bio je njen osmeh. Širok i iskren, čak i u danima kada joj nije bilo do smeha. Uvek je nalazila razlog za osmeh.
S njene desne strane pod tremom stajala je trosed ljuljaška, a nedaleko od nje baštenska garnitura za četvoro. S leve strane prostrani natkriveni bazen i sklopljeni suncobran.
Kasna je jesen, bazen je neupotrebljiv, ali je tu. Da mami i priziva...

Ono što mi je zapalo za oko nije bio trem. Ni stil gradjenja niske i prostrane kuće. Ne, nije to bio ni detalj pozlate. Nije bio ni luksuz, ni nivac utrošen. Pažnju mi je držao drvored koji se iza bočnih zidova nazirao.

- Nemoj samo da bleneš tu! Hajde, pridji i pogledaj! - čula sam je kako govori i krenula korak bliže.

Jabuke. Drvored jabuka. I jedna trešnja. I rekla bih, dunja...