Klub B

Pet minuta raja

Spuštam naočare za sunce odmah kako sam ušla u kuću i ono što me u trenutku uplaši je tišina.
Danima sam manevrisala izmedju redovnog posla i odlazaka kod Tine svaki drugi dan.
Nisam zapostavila ništa po kući, to jako dobro znam, ali znam i da su deca trebala da do sada već naprave invaziju po celom dnevnom boravku, da knjige budu rasute po trpezariji, a oni da se uporno svadjaju kome računar kome lap top.
Ali, oko mene je tišina. I ništa više osim tišine...

Dece nema, loma nema, nema ničega...

Polako odlazim u kupatilo i pokušavam da jednim dobrim umivanjem skinem teskobu današnjeg dana.
Mnogo mrzim kada posao donosim kući, zamišljam da sa vodom sa slavine ode i on.
Neobično šuštanje kroz stan upozorava me da ipak nisam sama, tako da se brzo brišem i izlazim iz kupatila.

- Pavle! Uplašio si me!

- Jesam li? - pita me sa onim njegovim šeretskim osmehom, dok mi lagano prilazi.

Grdosija od neka dva metra u visinu je osoba sa kojom živim i delim sapatništvo čari braka i roditeljstva punih petnaest godina.
Osoba koja je uspela u moru muškaraca sa kojima sam bila u kontaktu da se istakne i natera me da preskočim barijeru znanu kao prijateljstvo i otisnem se u neke malo romantičnije vode.
Muškarac koji je moje četvrto sve na svetu i moj treći omiljeni muškarac! Moj brat, moj sin, moj muž i moja kćer.

- Jesi! Taman sam mislila kada su došli mali zeleni i ispraznili mi stan, pri tome sredili lom!

Uhvatio me je za ruku i polako privukao sebi. Slobodnom rukom povukao gumici za kosu i pustio je da mi padne preko ramena. Oduvek je voleo da prste ugnjuri u moju kosu, da je gladi i mrsi istovremeno.

Spustio je svoje usne na moje, nežno, kao da stavlja svilenu takaninu na moje lice, zatim kontrastno snažno me privukao i utisnuo sebi na grudi...

- Klinci su kod Matije. Sony turnir. Nas dvoje smo sami sigurno dobra dva sata...

Osmeh mi se rodio na licu i to je značilo malo više vremena za nas.

Vratila sam se u kupatilo i odvalila vrelu vodu.
Treba mi hitno brijanje nogu i ostalih priključnih regija, jer kako stvari stoje prašuma se odavno razvila. 
Pre nekih dvadeset godina kada sam Pavla upoznala bila sam klinka. Ali uvek sredjena klinka ne znajući kada će da uleti neki frajer u kombinaciju. Veza sa njim je išla nekim prijateljskim zatim romantičnim tokom,  zatim smo bili pravi zlatni bračni par!
Prvo dete, drugo dete i još nekako smo bili skladni po pitanju noćnih aktivnosti, a od kada su deca postala svesna, sveli smo se na cimere i povremene ekskurzija ljubavnike. Nekoliko puta godišnje...
Još par dlaka je ostalo da se makne i divim se svom umeću. Sve je tip-top na južnom polu!

- Pavle?

- U sobi sam...

- Slušaj... - započeo je tiho dok mi je glava ležala na njegovim grudima - Dolazi do nove sistematizacije radnih mesta... Nije mi posao ugrožen, ali može biti...

- Varijanta a je da radiš duže i varijanta b je da za šest meseci i sam padneš pod sistematizaciju. Znam - govorim smireno a u trbuhu mi vrije.
Došlo je neko čudno vreme i svakome se posao klati.

- Ne brini, naćiću drugi posao, ali o tom most ćemo pričati kada do njega dodjemo.

- Naravno da hoćemo - kažem s teškim uzdahom povlačeći ćebe preko sebe. Ne bi bilo pametno još i da nazebem.

Svesna sam da je naredni period pred nama na klackalici. Oboje smo bili u tim situacijama mnogo puta do sada i znam da možemo da ga prebrodimo.
I verujem da će sada biti mnogo lakše s obzirom da već imamo dobru osnovu da možemo birati poslove.
Baš kao što su klinci mogli da biraju za večeru kiflice sa sirom ili s kremom.

- Moja srećica je slatka s brašnom na sebi - čujem njegov glas na svom uhu i topli dodir na svom boku.

A nisu nam uvek cvetale ruže.
Bilo je dosta uspona i padova, bilo je previranja, bilo je svačega.
Nikada nije bilo mržnje medju nama ili teških reči zbog kpji bi se kasnije kajali, ali bilo je onog Tolstojevskog.
"Sve su porodice srećne na isti, a nesrećne na sebi svojstven način"- ili kako već beše.
Naš brak je na neki način obeležilo odricanje.
Od nepotrebnih stvari i onog što smo u medjuvremenu prozvali nepotrebnim.
Naš brak je zasnovan na kompenzaciji. Na kompromosu. Na dogovoru i razgovoru.
Naš brak je zasnovan na prijateljstvu, izmedju ostalog.
Na razumevanju...
Ali samo s moje strane, kako mi se čini...

- Tvoja srećica večeras ne radi nigde, tako da razmišlja ako hoćeš da odemo negde na piće. Šta misliš?

- Mislim da nećemo moći. Imam neki dil s Deksom i Saletom, da pogledam neki televizor.

- Ništa, srećice, gledaj ti televizor, ja ću da se pustim do "Skvera" i druženje - rekoh mu, lagano zatrepkam okicama mojim i nastavim da redjam kiflice.

Nije imao primedbi, reklo bi se, jer je vrlo brzo nestao iz kuće.
Ja sam za to vreme sredila kiflice, pozvala drugaricu da pošalje dete kod nas i ne baš namontirana krenula u "Skver".
Na čašu vina i " baci pet" sa lokalnim mangupima.

Da, mangupima poput onih koje smo sve mi želele potajno i znale da će nas uništiti.

Gledajući u ogledalo iza Jocka barmena bila sam zahvalna Bogu što se nisam udala za mangupa. Nevidjeno zahvalna.
Lokalna baraba, a moj dobar ortak Micko je zavalio jezičinu nekoj jedva punoletnoj, verovatnonje spremajući za ORL intervenciju.
Odmahivala sam glavom, smeškala sam se još uvek ne verujući u to što vidim.

Nasuprot njima pogled mi je odlutao na drugi kraj ogledala i poznato mi lice. Dimitrije, u društvo poznat kao Ješa, sedeo je držeći u ruci neki viski, rekla bih i zevao u mene.
To je značilo samo jedno: moj muž mi je poslao rep!
Nije prvi put, u to sam sigurna, ali prvi potvrdjeni!
U, momci, dobri ste!

Nategla sam čašu na iskap, Jocku pokazala da ponovi turu i sklonila se od šanka. Zavukla sam se u separe gde sam znala da ću uvek imati koliko toliko mir...

Medjutim, moj mir je kratko trajao.

Istog trena kako sam sela i izvukla mobilni telefon iz džepa pogazila sam sebe.

Pregazila sve!

Kamera je bila u sekundi podešena da snima jedan par u zanosu deljenja nežnosti, da sam poželela da im se pridružim.
On ju je grlio, svojim usnama joj milovao svaki deo izložene kože, dok se ona uvijala u njegovim rukama.

Na sekund sam sklopila oči, prekinula snimak, iskapila vino i pritisnula pošalji. Snimak je otišao dalje, za slučaj da se kod mene famozno obriše.

Koračala sam.
Sludjena saznanjem koje mi nije trebalo, u dana kada mi nije trebalo, na način na koji mi definitivno nije trebao.
Koračala sam sludjena, ostavljajući za sobom povike ljudi koje sam u svom hodu nesvesno udarala, sklanjala grubo sa svog puta u beznadje.

Samo pet minuta kasnije ništa ne bih videla, ne bih snimila i sebi dala dovoljno materijala za razmišljanje. Ne bih bila svedok, bila bih lutka pored šanka.

Koračala sam... Podignite glave i odletelih misli, koračala sam sigurna u sebe i svoj naum da pred svima ostanem neko koga ništa ne dotiče. Koračala sam...
Praveći se da život koji je oko mene tekao nije moj život, praveći se da ovaj film i njegiva režija nije moj film. Praveći se da sam sasvim slučajni prolaznik koji nema dodirne tačke sa ostalima.
Koračala sam.

- Klinci, stigla sam! - viknula sam s veata znajući da deci neće biti pravo što sam se brzo vratila.

- Kevo? Ćale je zvao na fiksni i rekao da je nešto pregorelo pa je otišao kod Žileta da zalemi. Doćiće kući uskoro! - odgovori mi ćerka, moja princeza a tatina miljenica, sve vreme pucajući balone od žvaka.

- Ako, neka završi, a vi ste slobodni. Mama ide da spava...

Koračala sam prema spavaćoj sobi znajući da sam je ostavila u čudu. Bez potanja i potpitanja kako he provela današnji dan, kako se slaže sa starijim bratom i njegovim drugom, jednostavno sam joj okrenula ledja.
Morala sam
Trebala sam
Da nisam, prsla bih na sastavne delove.
Tu, pred svojim detetom, tu pred svima njima.
Samo bih se rasula i nestala.
Morala sam....
Da se sklonim...