Klub B

Jer ja tako kažem

- Ne razumem! Ovde piše "Ženice moja, ne pušta me da ostavim decu, večeras ne možemo da se vidimo". Kome on to piše?

- Vidiš, nekoj koju oslovljava sa "ženice", pri tome je laže da ga ne puštam! Odakle ga ne puštam? Pa on više od deset dana ne dolazi kući, kod duvaljke je!

- Kod koga?

- Duvaljka! Ona što mu duvala!

E, kada tog trena nisam umrla. Duvaljka!
Dobro, imamo duvaljke, sisaljke, dudlajke... Pitam se hoće li se Vujaklija pretvoriti u Vukajliju ovim tempom izmišljanja epiteta za sve preljubnice na ovom svetu, a u Tininoj izvedbi. Rečnik stranih reči i izraza...

-Misliš jebaljke?

- Da, kod nje je. Evo pogledaj! - kazuje mi i pod nos potura tablet i sliku u prirodnoj veličini...

Plavuša, namontirana do bola samo bez priključnih dodataka u ustima i Uroš pored nje.
Na sledećoj slici Uroš ljubi u obraz plavušu koja u naručju drži dečkića, Uroševog klona.

- Ih, sliku mu poljubim! - graknu Tina i puče da se smeje, dok još pokušavam da shvatim šta se ovde u stvari dešava...

- Čekaj, kome je poslata ova poruka? - kuckam noktom po telefonu i pitam se kako je došla do ovog svega, u opšte???

- Nale, broj mi je nepoznat. Do poruke sam došla preko Vlade, koji je skrinšotovao Urošev telefon i sliku prosledio meni. A poruku je moj muž poslao svojoj devojci kada ga švalerka nije videla...

- I, jebo te! - ote mi se s usana i definitivno moram da počnem da zapisujem ove rodbinsko kakve već jebačke veze!

Tina je nonšalantno držala cigeretu u prstima dok je srketala kafu. Uživale smo u tom ritualu ispijanja kafe uz razgovor.
Niti je odavala utisak prevarene supruge, niti razočarane žene, još manje slomljene majke.
Delovala je kao osoba u čijoj glavi će se javiti plan za sklapanje paklene mašine. Tik-tak, tik-tak i bomba eksplodira...

- Dobro, da se vratimo na bitne stvari. Kako Dime podnosi što ga nema tata. Govori ti nešto? - hvatam se za Dimitrija, da joj misli skrenem s planova... Vidim zupčanici se kreću u pogrešnom smeru.

- Traži tatu, lažem ga da je tata u inostranstvu. Šta da mu kažem drugo, a? Podneće on sve, kada dodje vreme, dobar je dečak. Medjutim, ne znam da li će Uroš moći da podnese kada dodje kući. Nemam nameru da mu dozvolim da mi se ponovo uvuče u kuću...

Dobro, tu je napredak. Neće popustiti kao do sada, zbog deteta, tačnije dece. Mislim da se moj posao ovde polako privodu kraju. Uspeće ona i bez mene.

- Tinče, mislim da nema više potrebe da se vidjamo ovako. Šta misliš da napravimo malu pauzu? - pitam iskreno, jer primam platu da sa njom pijem kafu!

- Da ti nije palo na pamet! Trebaš mi! - vidim da se ljuti, pa spuštam loptu. Ustajem i točim nam sok i tek onda pogledom okrznem Vesnu koja se prervatala da spava...

- Hoćemo li onda...

Neumorno zvono mog telefona je moralo da me prekine. Pozivaoc meni nepoznat, broj nikada pre nisam videla.

- Izvini.. - kažem, slegnem ramenima i javim se

* Nataša, Ivana ovde... Moramo da razgovaramo!
*Ivana kao, koja Ivana?
*Dodji u "Skver", molim te...

Kada sam deset dana ranije usnimila snimak i poslala ga jedinoj osobi kojoj sam verovala, nisam znala da će polako klupko različitih vunica da krene da se razmotava. Iskreno, nisam znala da je poziv u "Skver" upravo sedmi korak iliti sloj zamotanog klupka.
Nisam znala da se meni iza ledja odvija pravi rat, da su ljudi radili za mene, a mimo mene.