Klub B

Naivna kao Snežana

U trenutku ludila, pred zgradu u kojoj smo živeli iznela sam sve Pavlove stvari koje sam našla u ormaru. Kompletna garderoba je bila tu, spakovana u nekoliko kutija. Čekala sam da dodje taksista i preuzme kutije, zatim sve lepo odveze na selo kod Pavlovih roditelja. Ni oni nisu znali gde im je sin, a po svemu sudeći, bila sam glavni krivac za sve njegove muke. Da, ja.
Ja sma ga oterala i njihov jadan sinčić neće da im se javi. Jadničko, sigurno u nekoj birtiji leči tugu i slomljeno srce zbog užasne žene koju je oženio. Janičak, sigurno je u nekom jarku, povredjen, bolesan, ko zna u kakvom stanju pošto se nikome ne javlja nedelju dana...

A tako sam želela stvari da mu spalim, da sve nestane u plamenu i dimu, a pepeo da rasujem po naselju. Želela sam, ali ne mogu baš toliko da upropastim deci uspomenu na oca. Dobar je otac, ali koliko je dobar otac govori i činjenica da je bio švalerčina... Mada, oni nisu to osetili, ili nisu hteli da osete.

- Gospodjo?

Napunim taksi vozilo njegovim stvarima, daleko mu lepa kuća, pa ih pošaljem svekru i svekrvi.
Neka trljaju glavu sa bludnim im sinom, ako se i kada se javi...

- Mama?

- Molim, Lena?

- Ne vraća se, zar ne?

- Tako mi se čini. Ako se javi, možeš da se dogovoriš s njim, hoćeš kod njega ili ovde. Još uvek smo porodica, zar ne? - pitam ćerku, ne znam ni zašto u opšte.
Mlada je, da ne kažem mala.

Ona u pubertetu, Milan u pubertetu, Pavle u klimaksu, ja u ludnici!
Ko, gde, kako i kad? Šta, najbitnije, šta!?

Vraćam se u stan i jednostavno ne mogu da verujem da je nekako prazan. Oseća se njegovo odsustvo i ne znam zašto, brinem. Jednostavno brinem.

Da, sada bi dušebrižnici rekli brinem jer ga volim, oni drugi bi rekli, šta te boli kurac za pederčinu, ali ne mogu tako.
Onaj ljudski deo, koji nije spalio njegove stvari pored nekog kontejnera brine zbog njega.
Da mu se stvarno nije nešto loše desilo?
Ima godinice, da mu se nije slošilo?
Možda je prcao neku, pa mu trebala Vijagra za ugodjaj?
Možda...
Uh, previše je toga možda!

Iskreno se nadam, ali ono, najiskrenije da je bio u birtijama i na kecanju sve ovo vreme. Stvarno nije zaslužio da pandrkne u nekom jarku, sam jer mu je pripalo teško posle Vijagre i kecanja.

Kada djavo ne da mira, on baš ne da.
Telefon je jedini način da saznam bilo šta, pri tome da ne napustim kuću... Možda se javi...

* Ivane? - kažem bez dobar dan.
* Hej, Nataša, nema blesavih klijenata?

* Nema, samo ja. Imaš li neku nesreću da je registrovana, nekog pronadjenog negde bez dokumenata? Muškarac, srednjih četrdesetih, sto devedeset pet, sto deset kila? Crn, kršan, mišićav?

* Opisuješ mi svog muža? Šta si mu uradila?

* Ja ništa, ali brinem da neko jeste...

I bila sam u pravu. Muškarac bez dokumenta, samo u gaćama, pronadjen je pretučen u novom naselju. Na sebi je imao samo donji veš i u nesvesti je već drugi dan.

Požurim gonjena nekim osećajem krivice ka lokalnoj bolnici jer jednostavno ne mogu da ne odem. Krivica me razjeda, kao da sam tog muškarca ja pretukla, skinula i ostavila tu. Kao da sam ga pištoljem naterala da keca, verovatno, nečiju ženu!

- Dobar dan. Moje ime je Nataša Zarić, obaveštena sam da imate nepoznatog muškarca bez svesti koji odgovara opisu mog supruga - kažem medicinskoj sestri koja stoji pored infopulta obezbedjenja klinike za neurohirurgiju.

- Da, imamo muškarca srednjih četrdesetih, ne budi se od kako je doveden pre dva dana. Sumnjamo da je barem osam sati prethodno veče ležao na pločniku. Pozvaću neurohirurga koji je zadužen za njega, da ustanovimo identitet.