Klub B

Neke stvari se ne praštaju

- Šta kažeš? Otišao je?

- Jeste. Tri dana i dve noći se koprcao, pokušavao da kaže nešto, ali ovog puta ostala sam gluva za njega. I slepa, da napomenem. Šetao se skoro go kroz kuću.

- Deca su rešila da ostanu s tobom?

- Niko ih nije ni pitao.

Vesna je smireno slušala šta joj govorim, ne osudjujući me ni za sekund. Bilo je vreme da svoju bol podelim...

I jesam. Napokon jesam. Sve, od a do š.
Rekla sam joj koliko sam verovala Pavlu. I koliko sam ga volela. Rekla sam koliko sam bila slepa kod zdravih očiju ne videvši ni jedan od znakova prevare.
Jednostavno, nisam videla ništa.
Mnogo žena je prešlo preko njega.

Nije njegov djokica sapunče pa da se istroši. Nije ni da će da presuši.
Od upotrebe može biti samo kvalitetniji, iskusniji, bolji, ali postoji nešto drugo.
Postoji to nešto što se zove odanost.
Na prvom mestu odanost porodici.
Pa ženi koja je radjala i gajila decu.
Pa odanost prema sebi.

Ne, neke se stvari više ne praštaju i mi smo došli do našeg kraja. Jednom švalerčina uvek švalerčina.
Kraj.

- Kepo kažem, vi ste budale! Ogromne budale. Htele ste mangupe, a fine muškarce terale od sebe
I Tinin Uroš i Mićko Sanjin, neka mu je laka zemlja i Jovanin Dejan. Sve su to seronje, a ne mangupi. Oni su hteli i izigravali mangupe, ali su bili pederčine.
Moj pokojni Stanko je bio mangup. Onaj od prave sorte. Onaj originalni mangup.
Nikada se nije znalo koju je okrenuo, ali se sumnjalo da jeste. Nije se hvalio osvajanjima, nikada nije muvao cure preda mnom. A mene je zvao Jasmin...
Kada sam napokon pristala da prošetamo, pristala sam da mu dam šansu.
Predala sam se i rešila da se prepustim onome što je bilo neminovno. Da ga posle tihe, tajne zaljubljenosti zavolim.

Kada sam rodila Tinu, poklonio mi je krunu. Bila sam njegova kraljica. Njegova jedina, slovima i brojevima žena za ceo život. Što je ludovao pre mene, ludovao je, posle, bio je posvećen porodici, Tini i meni. Evo, vidi... - reče mi i pomeri maramu s kutije koja je bila na stolu.

U kutiji je stajala ogrlica sa krunom veličine ženskog dlana.
Zaista je bila voljena i poštovana kao kraljica.

- Nataša, ćeri, Stanko nije imao izlete. Imao je prilika, bio je frajer, ali nije koristio. Nikada. Vanbračni izleti i deca svuda po svetu nisu bili opcija...

- Zašto ja nisam imala takvu šansu? Da nadjem takvog nekog?

- Zato što si se udala za drugara. Ortaka, mangupa. Tina za prvog momka u kog se zaljubila, a Sanja za prvog s kim je spavala. Udala se jer je bila trudna... One prave, originalne mangupe, šmekere niste primetile. Oni vam se neprimetno primaknu u noći i na uho šapnu prave reči. Ti mangupi znaju da vole ženu, da je zadovolje, da je ženina sreća bitnija od sopstvene. Njih ne primetite sem ako niste pijane i u maniru daj šta daš. Njih nikada ne vidite. Oni deluju smotano, oni deluju glupo, a tačno znaju da to nisu. Oni su pravi mangupi. Oni ćute i delaju, a ne samo da laprdaju...

Muškarac koji neprimetno pridje i na uho šapne...

Sklopim oči na sekund setivši se kako sam provela nezaboravnu noć sa nekim ko mi je u pravo vreme šapnuo prave reči i svojom tamom me uveo u svetlost. Shvatila sam o kakvim je mangupima govorila Vesna, shvatila sam da sam takvog mangupa upoznala. Onog pravog, originalnog...

- Prevarila sam Pavla jedno veče. Za svoj merak. 

- Verujem da se jedeš zbog toga... - možda je još nešto htela da mi kaže, ali je uplakana Sanja ušla u kuću, zajedno sa Tinom pod ruku.

- Mićko mi i mrtav pravi dramu! Našla sam beo veo na njegovom grobu. Hej, veo!!! Šta to treba da znači? Taman sam uspela nekako da se ratosiljam zelenaša, sada i taj veo!

I moja osnovna uloga je ponovo tu...

Ponovo sam ona koja sluša. To mi je posao, to mi je svrha. Da slušam, ne osudjujem, da ćutim i na kraju sve zaboravim.

- Kako si rešila zelenaše?

- Poslala kod svekra i svekrve. Neka se oni objasne na šta je moj muž spičio dve hiljade evra, sa kamatom tri i po.
Svekar je digao histeriju da sam ja potrošila taj novac, pa onda da je Saša potrošio pare, ali ni ja ni Saša nismo imali pojma. Saša je rekao da se odriče matorih, ako tako nastave, a kao jedino unuče, zadaće im veliki udarac.  Saša sumnja da zna razlog zašto se Mićko ubio. Misli da sam ga ja potaknula na taj čin.

- Kako ti? Čime? - putala sam iako sam pretpostavljala odgovor.

- Rekla sam ocu one male da ću se razvesti. Saša misli da su dva razloga...

- Jedan da nije želeo razvod od sigurnog bifteka kući, a drugi da bi razvodom on sam morao da plati zelenaše - nastavila sam rečenicu i sve četiri smo se nasmejale...

- Vi jeste budale, majke mi! Ogromne budale. Bile udate za muškarce koje niste poznavale, verovale im bezumno i na kraju ste sve popušile po jedan kurac. I to ne kurac od crnca, već onaj, govnjivi! Ako vam je, kad ste glupe! - reče Vesna i zatvori poglavlje razgovora...

Jesmo, mi smo budale. Velike i žestoke. Ogromne!

Svaka u svojim mislima previdele smo činjenicu da je i Jovana došla, da je sela pored mene i već srketala svoju kafu...

- Vesna ima nešto da vam kaže - čula sam njen blagi glas i štrecnula se u momentu.

- Šta? - pitasmo u glas.

- Vi treba da osnujete klub. Klub Budala. Samo za ženske budale koje hoće da sednu nekih dva sata, tri, pet, da uz piće i laganu muziku ogovaraju one koji su ih pravili budalama. Treba vam klub u koji će pristup imati samo žene, a muškarci da ih služe. Klub, koji će imati separe za prevarene, pa onda onaj za zlostavljane. Pa jedan gde će se heklati i jedan deo koji će služiti da se kuju planovi osvete.
I mora da ima zlatna vrata.
I pozivnicu.
I člansku kartu.
I jeftino piće.
I dobru hranu.
I mora da ima mlade konobare, sve u mišićima.
Vama treba takav klub, a ja sam voljna da ga pokrenemo....

- Eto, imamo klub čitalaca, iliti klub budala! - Sanja je bila prva.

- Imamo klub prevarenih, možda i snajčicu da pozovem, i nju je Uroš varao s devojčicom!

- Možda i sve žene kojima su rodjene sestre ili barem neke sestre jebale momka?

- I ne zaboravi, nas, nikako ne zaboravi nas... One koje smo vučene za nos, kojima su deca donošena na prag, ne zaboravi nas, slepe kod očiju - na kraju sam i sama dala svoj doprinos ne znajući koliko je u stvari Vesna bila ozbiljna...

A bila je.
Shvatila sam to narednog dana kada mi je telefon zazvonio i kada me je pitala znam li sertifikovanog kuvara. I školovanu baristkinju. I da li poznajem nekog u sanitarnoj inspekciji i kako do inspekcije rada...

Žena je preuzela ogromnu obavezu otvaranja kluba na sebe, samo da bi nekako pomogla nama...

A gde sam bila ja?

Upala sam u neki limbo izmedju krajnosti svojih mislu.
Upala sam u užas sopstvenog uma.

Pavle je definitivno otišao bez naznake da će se vratiti. Nije se ni na telefon javljao kada sam zvala da pitam šta da uradim s njegovim stvarima.
Deca su nezainteresovano išla kroz kuću znajući da nešto nije u redu, samo ne i šta. Videli su da ga nema, ali nisu davali ni pet para za to.
Bitno je da ima hrane i interneta.

A ja?
Ponovo, gde sam ja?

Našla sam se na početku.
Slobodna, a opet i nisam.
Udata, a opet sama.
Sjebana.
Razočarana.
Prazna.
Nedefinisana.
Srećna.
Sjebana?
U klubu žena budala...