Sudbinski mač

Uvod

-"Idemo li?"

Upita me čovek plavih očiju iz kojih zrači sjaj, ali duboko tamo se krije tuga. Koliko god se trudio da izgleda srećno, tuga će zauvek biti prisutna i kod njega, i kod mene. Otisne poljubac u moju kosu i osmehne se.

-"Idemo, idemo."

Odgovorim mu. Osmehnem se, navučem toplu jaknu i zajedno sa ocem krenem prema vratima. Liftom se spustimo na prvi sprat te izađemo iz visoke zgrade.

-"Raduješ se večeri sa babom i dedom?"

Upita me dok otvara svoja, prednja vrata. Jednom nedeljno idemo u posetu babi i dedi sa mamine strane. Tata i ja volimo da provodimo vreme sa njima, kao i oni sa nama.
Sećam se par puta kada je baka gorko zaplakala. Izgledaš baš kao ona - rekla bi i zajecala, a onda se izvinila i povukla u sobu dok se ne pribere.

-"Naravno, ovo sam čekala cele nedelje!"

Odgovorim mu, te otvorim zadnja vrata i sednem u auto. Istina je, preslikana sam ona, jedina stvar koja se razlikuje jeste boja očiju. Moje su plave, baš kao tatine, dok su njene bile kestenjaste. Fizički sam povukla samo jednu stvar na tatu, sve ostalo je na mamu, ali po temperamentu sam ista kao tata. Ne odustajem dok ne dobijem ono što želim. Borim se do samog kraja.
Okrene ključ i tako upali motor najnovijeg BMW-a, te lagano krenemo prema odgovarajućoj lokaciji.

Celim putem sam gledala kroz prozor i divila se prizoru. Pahulje su se njihale u vazduhu i tako izvodile svoj zanosni ples. Golemo drveće čije tanke i slabašne grane drže težak sneg na sebi. Mora da im je teško, ali niko ih ne pita.

-"Stigli smo!"

Objavi radosno on. Volim da ga vidim ovako srećnog, nije da volim, već obožavam! Otvorim vrata i izađem na hladan februarski vazduh. Možda je ipak trebalo da uzmem kapu i rukavice.

-"Siguran si da ti ne treba pomoć sa tim?"

Upitam ga dok stojim na stepenicama i pogledom prelazim na cveće i ostale stvari koje uzima iz auta.

-"Siguran sam."

Izvuče sve stvari, te zatvori vrata i automatski zaljuča auto. U samo par koraka mi se približi, pa krenemo prema ulaznim vratima zgrade.
Temperatura je bila prosečna unutar zgrade. Nije bilo ni previše toplo, ni previše hladno, nego taman kako treba! Uđemo u slobodan lift, te sada već ugrejanom rukom, pritisnem dugme sa brojem tri.

-"Daj mi barem cveće, ako ništa."

Pogledam ga, a on odmahne glavom levo-desno i nasmeje se. Zna da neću da odustanem, tako da mi pruža buket, koji vrlo rado prihvatam.

-"Tako. Hvala."

Osmehnem se te napustimo lift i dođemo do njihovih vrata. Veselo pritisnem na zvono te pogledam u tatu.
Uvek ovo radim, nakon što pozvonim, pogledam u njega. Lice mu se ozari i prosto mi je milo da ga vidim takvog.
Vrata se polako otvore, sa druge strane se nađe čovek sede kose, čvrstog držanja i veselog lica. Osmehne se te raširi ruke. Istog trena mu se bacim u čvrst zagrljaj.

-"Marina!"

Povikne i još jače me privije uz sebe. Ne znam kako bih mogla da opišem njegov miris, očaravajuće je svež!

-"Veoma mi je drago da te opet vidim, deda."

Odvojimo se te lagano položim ruku na njegovo rame i napravim par koraka unapred da bi se njih dvojica pozdravili. Zagrle se i razmene po koju reč, pa tata uđe unutra, a deda zatvori vrata. Buket spustim na policu te skinem jaknu i okačim je na čiviluk. Uzmem nazad buket i pogledam u ovu dvojicu, već su duboko u razgovoru.

-"Idemo li?"

Upitam ih dok pokazujem u pravacu trpezarije.

-"Naravno, naravno."

Odgovore istovremeno. Znam da će stajati tu još koji munut, tako da sama odlazim do trpezarije gde srećem ženu čija je kosa vezana u nizak, elegantan rep. Popravljala je escajg na stolu.

-"Baba."

Osmehnem se i napravim par koraka. Prebaci pogled na mene i široko se osmehne.

-"Mila moja!"

Povikne te joj se približim i krepko je zagrlim. Nozdrve su mi se ispune njenim zanosnim parfemom. Odvojimo se, pa me poljubi u teme.

-"Ovo je za tebe."

Pružim joj buket, koji rado prihvati te ga odmah omiriše.

-"Divan je! Hvala, mila."

Smesti ga u vazu krem boje, te se okrene i toplo me pogleda.

Mišljenje?