NAUČI ME VOLJETI

Najava!!!

Da čovjek smanji očekivanja, vjerovatno bi znao kako da izbjegne i razočaranja, a kada se desi to od čega strepimo tada tražimo opravdanja za sopstvene postupke i nepromišljenost. Birajući partnera za život, trebamo da znamo da ne biramo samo nekog s kime ćemo da dijelimo lijepe stvari i da taj neko ne umije niti može da čita naše misli. Osoba pored nas treba da nam je partner kada idemo naprijed, podrška kada se borimo i pokušavamo da ostvarimo ono što smo zacrtali. Treba da bude prijatelj, pravi i iskren, kada treba da sasluša, osoba od povjerenja i da nas voli bezuslovno. Ali osjećaji, podrška i razumijevanje, kao i ljubav idu u dva smjera. Ne može samo jedno da podnese teret zajedničkog života žrtvujući sve da bi veza ili ,u mom slučaju brak, opstali. Koliko daš toliko dobijaš, a ako cijelo vrijeme samo uzimaš a daš ništa ili samo mrvice, jednom će i druga strana prestati da daje i uzeće sve nazad ono što je dala pa i više. Nikad nisam ni na trenutak pomislio da će sve on što imam jednog dana i da nestane sve dok u njenim očima nisam vidio prazninu, osjetio u dodiru daljinu i u srcu tupu bol.

Dok šetkam od zida do zida,a moja žena u susjednoj sobi pakuje svoje stvari. Četiri godine zajedničkog života, svađe, mirenja, uspona i padova, razočaranja i na kraju je došlo do tačke pucanja. Nemamo djecu jer ni jedno nije bilo spremno na to, a ako ćemo realno, prerano je za oboje. Njene dvadesetčetiri i mojih dvadeset sedam, plus loše stanje među nama nisu baza za porodicu. Mladi smo se vjenčali i zbog toga se ne kajem, samo što nisam znao da je strast prolazna i ono što ostane je teže podnijeti od hiljadu laži. Sva moja pažnja je bila usmjerena na karijeru i dalje je, ali ovo nisam mislio da će se dogoditi. Trebala je da se prilagodi, ali nije. Trebao sam da se posvetim, ali nisam. Iako smo zajednički planirali život, imali skoro iste ciljeve, naišli smo na ponor koji više ne možemo da pređemo. Sve do sad nisam toliko razmišljao o tome kako se ona nosi sa mojim temperamentom. Nisam lagan čovjek i nisam jedan od onih mlakonja koji izlivaju svoje emocije. Zašto odjednom nisam spreman da je pustim da ode? Da li je do ponosa? Ona je prelijepa žena, divne duše i osjećajna. Svjestan sam da je svako može poželjeti, ali niko je ne zaslužuje. Ne osjećam se baš dobro pri pomisli da je neko drugi ljubi i drži, jer vatra koju nosi u sebi je toliko divlja, da po nekad ni sam ne mogu da je iskontrolišem. Želim je obuzdati ali ne mogu.

„Idem. Ostatak stvari će neko doći da pokupi. Želim ti svu sreću u daljem životu" zašto nije ljuta? Zašto ne baca stvari i ne bjesni? Zašto mi ne prijeti? Zašto me ne ošamari? Bilo šta osim ravnodušnosti. Zar žene nisu sklone drami?

„Dobro" rekao sam kao da mi nije uopšte stalo. Ili možda i nije. Može li ljubav da se ugasi? Šta ovo radim?

„Nadam se da ćeš od sad pa nadalje biti zadovoljniji. Žao mi je što nisam ispunila tvoja očekivanja, ali s ponosom ti kažem da sam dala sve od sebe. Kontaktiraću neku advokatsku kancelariju i podnijeti zahtjev za razvod" sada kada je to izgovorila na glas, stvarnost me lupi kao šamar. Sve do sad nisam toliko razmišljao o ovome jer nije izgledalo toliko stvarno.

„Mače i ovo je samo tvoj izbor. Što se mene tiče možeš slobodno da ostaneš i da sve ostane kako je bilo" ona umorno udahne i zatvori oči, a divne crte lica preplavi more tuge koja me preplavi.

„Hvala na ponudi, dušo. Radije ću biti sama nego svaki dan da se hranim mrvicama kolača koji mi uporno pokušavaš oteti. Tebe takvog niko ne može voljeti, jer ti znaš samo uzeti. Pa sad kad ne budeš imao od koga, možda naučiš šta stvarno znači voljeti. Da bar nikad nisam to naučila" otvori oči i suze se zacakliše u njima. Katja ne plače, nikad ne plače...

„Znala si šta uzimaš kad si pristala na ovo. Znala si i da nisam kao drugi..." rekao sam joj i prišao korak bliže ne bih li smanjio udaljenost među nama. Odmahnula je glavom, odbila me nijemo potom zatrepta tjerajući suze.

„Ne brini. Svaki sledeći će biti sve ono što ti nisi znao. Nadam se samo da će svaka sledeća biti ono što ti zapravo i treba. Bez emocija, bez pitanja i bez odgovora i da zna da laže kao ti" okrenula se, izašla je i zalupila vrata za sobom tako glasno da sam se stresao. Zvuk je odzvanjao kroz praznu kuću kao gong i po prvi put u životu osjećam samo prazninu i neko krckanje u meni. Kao da se sasulo nešto što do sad nisam ni znao da imam.

Zurio sam u vrata očekujući da ih svaki momenat otvori i da se okači oko mog vrata. Znao sam svaku njenu naviku napamet. Znao sam kako diše i kako razmišlja. Ili sam mislio da znam. Trenutno mi sve izgleda strano i... Pusto.

Telefon mi zavibrira u džepu i izvučem ga pa pogledam ekran. Moj najbolji prijatelj me zove i znam da me čekaju na našem mjestu. Nešto me guši u grlu ali se javljam jedva od buke razaznajući glas sa druge strane.

„Kasniš debelih pola sata. Svi su tu" ćutao sam ni sam ne znam koliko. „Hej, budalo. Jesi i dalje tu?" ne znam šta bih mu rekao. Tu sam a nisam.

„Otišla je" rekao sam. Nisam siguran ni zašto. Moji prijatelji su je poštovali, ona je njih prihvatala zbog mene, ali ih nije baš voljela. Nije ih ni vrijeđala, samo je bila rezervisana i to s pravom.

„Ko je otišao" sjeo sam u fotelju i povukao se za kosu samo da bi osjetio bilo šta drugo osim potresa u mojim grudima. Nisam navikao an to.

„Katja. Spakovala je stvari i otišla. Razvodimo se" muk sa druge strane je bio loš. Maksimilijan je izašao iz gužve jer je i sa druge strane tiho kao i kod mene.

„I ti si je pustio?" nasmijem se. „Pustio si je da ode samo tako? Ti? Najposesivniji od svih ćeš moći da je gledaš sa nekim drugim?"

„Pa šta sam drugo mogao? Ona od mene očekuje ni sam ne znam šta. Šta god sam joj dao nije srećna. Ni nakit, ni auto, ni vikendica, ni putovanja.Šta sam trebao da uradim još?" ustanem i krenem ka vratima uzimajući ključ iz zdjele sa stola.

„Zadržati je idiote. 0Ona nije ona koju ćeš da kupiš glupsonu" ne mogu se zadržati oni koji ne žele biti zadržani. Dao sam sve od sebe.

„Naruči bocu.Tamo sam za deset minuta" prekinem prije nego što krene da mi sere o životu i ostalim stvarima. Trebam opuštanje, zaborav i bijeg od stvarnosti. Nikakvo čudo što je otišla, da mogu i sam bih od sebe pobjegao. Da je prije povezala kockice, vjerovatno bi uradila isto. Pavel Vaskin ne moli, ne prašta i ne keči... Sama je birala i mene i otići. Samo ovo drugo joj je i te kako bolja opcija. Uništio bih je do kraja.