Otrovna mladost

6.

Odjednom sam zaboravila na iscrpljujuću glad koju sam do tada osećala i zamenila ju je želja da odmah saznam više. Duboko u sebi, bila sam i pomalo ljubomorna na Bruklin, jer su se samo njoj vraćala sećanja, dok se ja ni makac nisam odaljila od potpune amnezije. Pokušala sam da joj postavim pitanje, ali me je prekinula, podigavši šaku i oborivši pogled. Želela je da joj podarim više vremena, kako bi dozvolila sećanjima da postanu dovoljno zrela. Nakon desetak sekundi, koje su delovale kao deset godina, uhvatila se za koren nosa i pripremila se da priča. Ja sam zurila u nju i čekala, poput nekog detektiva koji ispituje osumnjičenog.

"Da, setila sam se jedne scene," rekla je, kao da pokušava da uveri samu sebe u to. "Bile smo negde napolju. Na klupi." Pravila je pauzu nakon svake izgovorene rečenice, kao da se prisećala svakog detalja. "Plakala si. I ja sam bila na ivici da plačem. Sećam se da... Pokušavala sam da te ubedim na nešto." Tu je zastala i misli su joj zaglavile.

"Na šta? Znaš li dalje?," preklinjala sam je da nastavi, jer mi je njen opis izazivao čudan osećaj nečega poznatog.

"Ubeđivala sam te da ostaneš. Sećam se i kako si izgledala. Bila si iscrpljena, sa mračnim podočnjacima. Oči su ti bile skroz crvene od suza. Imala si pun, veliki ranac na leđima. Držala sam te čvrsto za ruku i preklinjala te da ne ideš nikud. Samo se sećam svojih reči. Ne sećam se o čemu sam mislila ili gde si želela da odeš."

Taman kada sam se duboko unela u njenu priču i pomislila da sam bliže otvaranju novih uglova svojih sećanja, čule smo glas, koji se širio čitavom kantinom. Zvučalo je kao da su svuda bili postavljeni zvučnici, pa smo svi mogli da čujemo glas Frenka Landona, osnivača, koji nam je držao predavanje i koji nas je ranije pozvao na večeru.

"Nadam se da ste uživali u obroku! Trenutno je devet sati. Vreme je za vraćanje u vaše smeštaje. Želim vam laku noć!"

Na brzinu sam strpala u usta zadnje parče svog kroasana i polako ustala, ponovo obrativši pažnju na Bruklin. Lice joj je bilo tako bledo! Nije izgledala ovoliko uplašeno ni jednom do sada, iako smo pretrpele vrlo zabrinjavajuću situaciju. Sada sam mogla videti novu, do sada skrivanu stranu svoje drugarice. To nije bila ona hrabra, snažna devojka, koju nisu plašili nikakvi nepoznati ljudi, koji su nas doveli ovde zbog neke čudnovate mutacije koja se širi među nama. Sada je davala utisak zabrinute, anksiozne osobe, koja nije znala šta joj se događa. Dok smo polako koračale ka svojoj sobi, delovalo je da joj sećanja i dalje naviru u mozak poput reke.

"O, sećam se, sećam se! Vraća mi se bol koji sam osećala. Užasno sam se bojala za tebe! Imala sam hiljadu i jednu misao o tome šta bi moglo da ti se desi i želela sam da te po svaku cenu zaštitim. A ipak, nisam znala kako. Nešto se ozbiljno desilo, Arija! Ne znam šta, samo znam da ti je pretila neka ogromna opasnost."

"Da li je to sve čega se sećaš?," upitala sam je umirujućim tonom. Mogla sam jasno videti da ju je ovo zaista uznemirilo i morala sam nekako da je smirim.

"Da, valjda, mislim... Ne znam. Veoma sam umorna sada i ovo me je baš nenadano udarilo u glavu. Nisam očekivala da ću se ovoliko naglo setiti ove slike. Pored toga, setila sam se zaista strašne emocije. Da li se tebi nešto vraća? Nešto bolno možda? U ovom sećanju si baš gorko plakala."

"Veruj mi, Bruk, pokušavam punom parom, ali mi ništa ne dolazi u glavu. Kad ti kažem ništa, mislim bukvalno ništa."

U ovom trenutku smo već došle do naših vrata. Ovaj put nas je u ključaonici dočekao mali ključ sa ugraviranim brojem 33. Dali su nam čak i luksuz zaključavanja vrata! Čim smo ušle u sobu, sele smo na svoje krevete, jedna naspram druge. Nemarno sam bacila ključić na noćni sto, koji je stajao između kreveta.

"Zašto me zoveš tako?," rekla je odjednom Bruklin.

"Molim?"

"Zašto me zoveš Bruk?"

Premotala sam film unazad i shvatila da sam joj zaista nadenula taj nadimak ranije.

"Ja... Ne znam. Jednostavno sam osetila potrebu da te tako zovem. Došlo mi je nekako prirodno, kao refleks. Da li je to problem? Želiš li da prestanem?"

"Ne, ne. U redu je. Samo sam ti skrenula pažnju. Vidiš? Ipak je "ništa" jaka reč. Sigurna sam da nije tačno da se nisi setila apsolutno ničega. Možda si me oduvek zvala Bruk? Još uvek ne znamo kako smo se poznavale. Mogle smo biti drugarice, sestre, rođake... Bilo šta."

"U pravu si," priznala sam.

Pričala sam sa njom još neko vreme, pokušavajući da je nateram da se seti još nečega, ali se sve vrtelo uglavnom oko iste slike. Nas dve u parku, zabrinuta Bruklin kako pokušava da ubedi uplakanu mene da ostanem. Nakon toga, moja cimerka se umorno protegla uz zvuk pucketanja zglobova i odlučile smo da ćemo otići na spavanje. Obe smo dobile priliku da isprobamo tuš u kupatilu, a u malom ormanu smo pronašle i nekoliko udobnih, čisto belih spavaćica, koje su ličile na one koje nose pacijenti u bolnicama.

Minuti su prolazili jedni za drugim nakon što smo legle i isključile svetlo. Bruklin je ubrzo zaspala, što sam mogla zaključiti po njenom ravnomernom, smirenom disanju karakterističnom za spavanje. Povremeno je blago trzala svoje udove u snu, ali je osim toga izgledala prilično spokojno. Ja sam, sa druge strane, duže vreme provela okrećući se sa jednog na drugi bok, pokušavajući da sklopim oči makar na kratko. Na kraju sam odustala od neuspelih pokušaja i duboko se zagledala u tamno nebo, po kom je bio posut zvezdani prah. Prizor je zaista bio očaravajuć. Oko zgrade nije bilo nikakvog svetla, a i sam objekat je isključio uglavnom svo osvetljenje, pa se hipnotišući, džinovski stub Mlečnog puta mogao jasno videti. Nije bilo ni najmanjeg oblačka da ga zaklanja. Nije bilo čak ni prepreka, poput drveća, brda ili stena. Samo ravno prostranstvo i noćno nebo, koje je delovalo kao da će me progutati u svojoj mračnoj večnosti. Preda mnom je bila prava lepota jednostavnosti i znala sam da ne postoji preveliki broj ljudi koji će dobiti privilegiju da vide istu. Uživala bih u predivnom pogledu, da nisam konstantno podsećala sebe na reči koje su izašle iz Bruklininih usta. Nisu me ostavile ravnodušnom, kao što je to izgledalo dok sam pokušavala da smirim svoju drugaricu. Lagala sam kada sam rekla da mi njen opis nije bio nimalo poznat. Istog trenutka kada je izgovorila kako me se sećala, nešto se u meni vratilo. Bila je to neka teška, pogrešna emocija. Znala sam da ne bi smela da bude tu. Znala sam da niko ne sme da se oseća na taj način. Dok me je san polako obavijao u svoj zagrljaj, u ušima su mi odzvanjale te misteriozne, neobjašnjene reči.

Plakala sam.

Imala sam mračne podočnjake.

Oči su mi bile crvene od suza.

Imala sam pun, veliki ranac.

Negde sam želela da odem...