Otrovna mladost

8.

Bojažljivo sam gledala u hladne oči krupnog čoveka, koji je stajao nada mnom. Osećala sam hrapav, stari tepih pod rukama i pod celim svojim izmorenim telom. Pokušala sam da otpuzim unazad, dalje od ovog čoveka, ali sam bila saterana uza izlizani zid. Mogla sam jasno videti njegovo lice, na kom je sevao strašni, bezosećajni pogled. Polako mi je prilazio i po njegovom držanju sam znala da je bio ljut na mene. Znala sam da mi preti opasnost.

"Gde ti misliš da si krenula, mlada damo?," zarežao je oštrim glasom.

Disanje mi se sve više ubrzavalo, dok sam se u očaju još više pribijala uz izgrebani zid. Bila sam spremna da dam sve da pobegnem od ove visoke prilike. Stegao je tamne dlanove u pesnice. Sada je izgledao kao besan pas, spreman da napadne svoj plen.

"Ne odlaziš nikuda dok ja ne saznam ono što želim."

Više nisam mogla da se pomerim. Osećala sam se kao marioneta, zarobljena kanapima i lišena bilo kakvog oblika slobode. Zaleđena, posmatrala sam ga kako mi prilazi, ne skidajući ljutiti izraz sa svojih grubih crta lica. Bila sam nemoćna da uradim bilo šta, osim da čekam da me napadne. Odjednom, iz daljine sam mogla čuti zamagljen, nejasan glas. Ipak, mogla sam odrediti da je jedna od reči bila "doručak".

Tada sam se probudila iz košmara uz bolan vrisak, od kog me je grlo nakon toga grebalo. Bila sam u svom krevetu, a glas na zvučniku nas je zvao u kantinu na doručak. Odahnula sam u olakšanju, ne primetivši da sam trgla i Bruklin iz njenog sna. I dalje sam bila zadihana i trebalo mi je nekoliko sekundi da se setim gde se nalazim. Pokušavala sam da usporim rad srca i pluća i da se uverim da sam bezbedna. Šta je ovo bilo? Potpuno razbuđena, ustala sam na noge, koje su mi i dalje malo podrhtavale, a zatim sam otišla u kupatilo da se umijem i saberem. Susrela sam se sa svojom prebledelom siluetom u ogledalu i prošaputala samoj sebi:

"To je samo san. Biće sve u redu."

Kada sam izašla iz kupatila, ugledala sam Bruklin kako mi nesigurnim koracima prilazi, sa izgubljenim izrazom lica. Videlo se da sam je naglo probudila iz sna svojim vriskom. Levom rukom se držala za bok, dok joj je desna počivala na vrhu glave, čineći da izgleda još više zbunjeno.

"Arija, šta je to bilo?," promrmljala je promuklim, pospanim glasom.

"Izvini za to."

"Da li se nešto desilo?"

Uz dug uzdah sam odmahnula glavom. U tom trenutku sam konačno došla do olakšanja. Utešilo me je gledanje u oči svoje već drage drugarice, a ne u one strašne, monstruozne oči čoveka koga sam sanjala.

"Samo sam imala noćnu moru," objasnila sam joj.

"Da li je imala veze sa nečim čega se sećaš?"

Na tu rečenicu, svaka dlačica na potiljku mi se podigla i jeza je prostrujala kroz moj kičmeni stub. Mogla je biti u pravu. Nisam mogla sanjati lice koje nikada u životu nisam videla. Dakle, moja noćna mora je mogla biti stvarnost, odnosno neko užasno sećanje koje mi je bilo usađeno duboko u svest.

"Ne znam. Sanjala sam... Nekoga. Nekog muškarca. Ali, videla sam samo njega kako mi preti, ništa drugo nisam razumela. Ne bih da razmišljam više o tome. Hajdemo na doručak."

"Ne brini se! Ona divna hrana će te sigurno oraspoložiti."

Potrudila sam se da oteram taj horor iz glave dok smo doručkovale, kako bih mogla da uživam u ukusnom obroku na miru. Svakim zalogajem, moj stres se malo po malo povlačio. Završile smo doručak u istom raspoloženju kao juče, ćaskajući i smejući se. Kantinu je ispunjavala zaista pozitivna energija. Gledala sam oko sebe i mogla sam videti druge devojke, koje su se družile sa svojim drugaricama. Ni jedna nije bila isključena iz društva, ni jedna nije znala svoju prošlost, niti prošlost bilo koje druge i ni jedna nije znala kako će izgledati njena budućnost. A ipak, nije bilo naboranih, zabrinutih lica. Samo osmeha i opuštenosti.

"Nadamo se da ste uživali u doručku," oglasio se zvučnik.

"Gospodin predsednik ima nešto da kaže," prošaputala je Bruklin.

"Molimo vas da priđete izlazu iz vaših polovina. Imate priliku da vidite šta još nudimo za vas!"

Bruklin je raširila oči u iznenađenju, a ni ja nisam izgledala mnogo drugačije. Obe smo dobro znale o čemu se ovde radi. Užurbano me je uhvatila za ruku i nagnula se preko stola, ka meni.

"Otvaraju nam Centar!," uzbuđeno je uzviknula.

Na brzinu smo ustale i trkom sustigle druge devojke, pridruživši im se kod velikih, dvokrilnih vrata ženske polovine, iznad kojih je debelim, plavim slovima bilo ispisano: Centar. Jedan radnik se probio kroz razdraganu gužvu devojaka i izvukao iz džepa uniforme zveckavi svežanj ključeva. Izabrao je najveći ključ i otvorio velika vrata. Dok je otvarao, toplo nam se nasmešio i, skoro nečujno, rekao:

"Uživajte!"

Zajedno sa čitavom grupom devojaka, prošla sam kroz ulaz u Centar. Čim sam kročila preko tog praga, srce mi se ubrzalo i uglovi usana su mi se podigli u uzbuđeni smešak. Pitanje je čega sve nije bilo u ovom delu zgrade! Bio je mnogo veći od naše polovine. Pokušala sam da progutam ceo prostor u jednom pogledu, ali to jednostavno nije bilo moguće. Ipak, uspela sam da razaznam neke od stvari. Na sred ogromnog, širokog prolaza bila je raskošna fontana. Mogla sam videti i dekoracije kao još lažnog cveća, pa čak i drveća. Sa strane prolaza, bili su brojni pravci u kojima se moglo otići, kao i mnogo primamljivih, zabavnih mesta. Centar je imao prodavnice, bazene, nešto što je izgledalo kao moderne učionice za predavanja, zanimacije svih vrsta, očaravajuća mesta za sedenje, biblioteku, bioskop, male restorane... Sve čega sam mogla da se setim! Iz usta mi se oteo očaran, radostan smeh, a Bruklin je odreagovala na isti način.

"Da li je ovo mesto stvarno?," rekla je.

"To se i ja pitam! Čime smo sve ovo zaslužili?"

Bruklin se zakikotala, pomeravši glavu sa jedne na drugu stranu i gledajući svuda oko sebe. U očima su joj svetlucale iskre čiste sreće.

"Izgleda da je nekad dobro roditi se sa neistraženim sindromom!," odgovorila je na moje ranije postavljeno pitanje. "Trebaće nam dosta vremena da pregledamo svaki kutak, tako da je bolje da počnemo odmah!"