Otrovna mladost

21.

Sedela sam na hladnoj ivici bazena, dok se Džefri zabavljao, plivajući ispred mene. Znala sam da je pokušavao da me razveseli, tako što je izvodio razne svoje "trikove" u vodi, ali nije mogao da skine ozbiljan izraz sa mog lica. Ipak, duboko u sebi sam mu se divila. Između njega i vode je postojala savršena, neiskvarena harmonija, kao da je celog života stanovao ispod nežne površine mora.

Pitala sam se kako bi izgledao život bez Džefrija. Da li bi bio povređen kada bih ga ostavila ovde? Sigurno bi! Možda bi pokušao da me vrati? Svim svojim bićem sam se nadala da me voli dovoljno da bi me potražio kada bih nestala. Želela sam da ga povedem sa sobom napolje, da zajedno pronađemo otključana vrata, da trčimo što dalje odavde, a zatim da se preselimo u neki veliki grad, pun mogućnosti i prilika, i tamo započnemo nov život. Međutim, neki maleni, uspaničeni glas me je ubeđivao da Džefri na to nikada ne bi pristao. On nije imao razloga da beži. Verovao je našim "zaštitnicima" i da će doći dan kada će moći slobodno, bez kršenja pravila, da izađe u veliki svet.

"Nešto nije u redu, Arija. Osećam to," rekao je, čim je doplivao do mene. "Kaži mi šta te muči."

Polako sam skliznula u vodu, završivši u njegovim rukama. Moje lice je bilo sasvim blizu njegovom, kao da smo hteli da se poljubimo.

"Žao mi je, Džefri."

Plakalo mi se, ali nisam želela da prenesem svoju tugu na njega.

"Žao mi je što sam učinila tvoj život težim."

"O čemu pričaš?," upitao je šapatom.

Srce mi se slamalo kada sam zamislila kako bi se osećao ako bih mu rekla da želim da pobegnem. Nisam mogla to da mu uradim! Nisam smela da ga ostavim ovde, sa sumnjivim ljudima, koji su mogli da mu urade bilo šta bilo kada. Približila sam mu se još više, tako da sam mogla da osetim njegovo srce kako ubrzano kuca i njegovo disanje, zadihano od plivanja.

"Da li bi me shvatio ozbiljno?"

"Naravno, Arija! Možeš da mi kažeš bilo šta. Razumeću sve o čemu razmišljaš. Volim te i želim da te saslušam. Ne želim da patiš."

"Nešto mi govori da si ti trenutno jedna od retkih osoba kojima mogu verovati. U dilemi sam i nisam sigurna ko su ovi ljudi. Mislim da ne treba da budemo ovde, Džefri. Šta ako nije tačno ono što nam govore i šta ako zapravo možemo da izađemo napolje?"

Mogla sam da primetim da se njegove dobroćudne oči pune suzama u saosećanju. Ipak, nije ih pustio da izađu. Prošao mi je rukom kroz mokru kosu i pogledao me sa ozbiljnošću, time me uveravajući da razume. Verovala sam mu. Volela sam ga više nego ikada u tom trenutku.

"Znam na šta misliš i verujem da nisi sama u tome. Ja ne mogu na silu da te nateram da ostaneš ovde, sa mnom. Naravno, voleo bih da ne pokušaš da pobegneš, jer se brinem za tebe. Ne želim da ti se nešto loše dogodi, da se razboliš, da te odvedu negde ili da završiš na nekom mestu gde ne bi trebalo. Ipak, ne mogu da ti promenim mišljenje. Ne bih se ljutio ako bi otišla, jer ne mogu da budem ljut na tebe, Arija. Bio bih uplašen, možda bih želeo da pođem za tobom, možda bih i ja izašao, ali ne bih prestao da te volim."

Pokušala sam da sakrijem svoje lice, kako ne bi video suze na mojim obrazima. Odjednom sam se osetila sebičnom, jer sam planirala da izađem odavde sama.

"Džefri...," oklevala sam dok sam izgovarala njegovo ime.

Podigao je moju glavu nežno i raširio oči, čekajući da nastavim.

"Pođi sa mnom."

Napravio je pauzu. Nisam mogla da pročitam njegova osećanja. U isto vreme je izgledao iznenađeno, tužno, zbunjeno, zabrinuto... Svakim pogledom mi je davao novu emociju, drugačiju od one prethodne. Taj trenutak tišine kao da je zaustavio vreme. Kao da smo se nemo posmatrali čitavu večnost.

"Kuda?," konačno je upitao.

"Negde daleko. Bilo gde. Samo je bitno da budemo zajedno."

"Arija, znaš da to nije tako jednostavno, zar ne? Sigurno su znali da će neko od nas verovatno pokušati da pobegne, kao što je to Kejtlin učinila. I sprečili su je."

"Mi nismo Kejtlin. Možda ona nije mnogo razmišljala. Ali, mi možemo da smislimo bolji plan, zar ne?"

Izdahnuo je.

"Arija..."

Varnica nade se postepeno gasila u odsjaju njegovih očiju. Mogla sam da vidim da se ne slaže sa mnom i da neće pristati na moj predlog, koji mi je davao zadnju nadu da će mi neko pomoći da se izbavim iz ovog nepreglednog haosa i odaljim se od svoje prošlosti, kako bih mogla da počnem ispočetka.

"Učini mi uslugu," rekao je. "Sačekaj neko vreme. Pokušaj da se oslobodiš te paranoje koju ti sve ovo stvara. Drži taj plan u glavi kao zadnju opciju, ali nemoj da ga sprovodiš u delo odmah. Ako se desi nešto što će potvrditi tvoju teoriju da nam ovi ljudi ne žele dobro, možeš da pokušaš, ali trenutno nemaš razloga da uradiš nešto tako rizično, što može imati ogromne posledice."

Nakon toga niko od nas nije izgovorio ni reč. Polako sam doplivala nazad do ivice bazena i ostavila ga samog u vodi, pokupivši sa sobom dilemu. Verovala sam Džefriju, ali nisam bila sigurna da li je dobra odluka da poslušam njegov savet. Moje poverenje se dvoumilo između dečka koji je bio spreman da uradi sve da me drži bezbednom i mojih traumatičnih sećanja, koja su me proganjala i upozoravala me na moguću opasnost.

Kada sam obukla tanke, crne helanke i udobnu majicu kratkih rukava, izašla sam iz kabine za presvlačenje i prošetala se po Centru, bez ikakvog odredišta i cilja. Pustila sam svoje noge da me odvedu do ugla gde je bila ambulanta, odmah pored misterioznih vrata i mog potencijalnog izlaza. Osmotrila sam oba prolaza, koja su predstavljala moja jedina dva izbora. Mogla sam da se vratim kod psihologa i zatrpam svoje brige lekovima za smirenje, ili sam mogla otići u nešto sasvim nepoznato, što bi me možda odvelo dalko od moderne, staklene tamnice. Stručna pomoć ili kršenje pravila. Osvetljena ambulanta ili mračni prolaz. Oba pravca su mi delovala rizično. Ipak, u tom trenutku mi je sve delovalo bolje od provođenja čitavog života (koji bi mogao biti jako dug) u zatvorenom prostoru i monotoniji. Ispunjena čudnim talasom radoznalosti, pogledala sam okolo i uverila se da nema nikoga u blizini, ko bi mogao da me vidi. Potražila sam čak i sigurnosne kamere, setivši se osnivača, koji je znao da sam jedne noći otišla u Centar. Kada sam bila sigurna da sam potpuno neprimećena, blago sam prislonila uvo na izglačanu površinu misterioznih vrata, koja su imala metalni miris. Tišina, a zatim zvuci kretanja. Nisam znala da li su dolazili sa druge strane vrata ili iz ambulante. Pokušala sam da razaznam zvuke. Da li su to bili koraci? Ne. Nisu zvučali dovoljno ravnomerno da bi bili koraci. Čuli su se povremeno, ali su definitivno dolazili od nečega što se kretalo. Nečega... ili nekoga. Polako sam prinela ruku vratima i triput pokucala. Znala sam da to nije bila dobra ideja, ali u tom trenutku nisam marila o posledicama svojih odluka. Na nekoliko sekundi je vladala potpuna tišina.

Nema nikoga tamo!, pomislila sam i osetila se blesavo što sam se bojala bez razloga. Tada sam kucnula još jednom, podsmevajući se svom strahu. Međutim, nakon tog kucanja, mogla sam sasvim jasno da čujem prigušeni vrisak, koji je dolazio sa druge strane. Ponovio se nekoliko puta na isti način i nisam mogla da odredim da li je zvučao kao muški ili ženski glas. Ipak, bio je sasvim dovoljan da me dovede do panike. Naglo sam se odvojila od vrata i potrčala kroz Centar, ignorišući začuđene poglede koji su verovatno bili prikovani za mene. Ušla sam u žensku polovinu, koja je bila prazna - sve devojke su bile ili u Centru, ili u svojim sobama. Pronašla sam utočište u Bruklininom i mom smeštaju, u svom krevetu, ispod pokrivača. Osećala sam se kao malo dete, koje se krilo od umišljenog čudovišta. Jedina razlika je bila to što sam imala pravi razlog za strah.

Bila sam u pravu.

Nešto zaista nije bilo u redu ovde.