Otrovna mladost

7.

"Arija, budi se," trgla sam se iz sna kada sam čula dobro poznati glas. Bruklin je stajala nagnuta iznad mog kreveta. Izgledala je mnogo odmornije nego u trenutku kada smo otišle na spavanje, kada je bila uznemirena svojim sećanjima.

"Zakasnićemo na doručak!," rekla je ponovo, pokazujući nestrpljivo ka izlazu iz našeg malenog smeštaja. Drugom rukom je prekrila stomak, indirektno mi pokazujući da je jako gladna.

Uspravila sam se i sela na ivicu kreveta. Zevnula sam i protrljala oči zglobovima prstiju. Nisam bila sigurna kada sam zaspala, ali sam bila srećna što sam bar dobila nekoliko sati neprekinutog sna. Noć je sa sobom odnela sve anksiozne i jezive misli koje sam imala pred spavanje. Jutro je umesto toga donosilo okrepljujuću nadu u novi dan. I dalje sam bila pospana, pa sam izdvojila kratak trenutak da bacim pogled kroz prozor. Nežne vlasi trave su sporo plesale na povetarcu. Iako sam bila u ovoj zgradi samo jedan dan, već mi je nedostajao osećaj vetra kako mi se provlači kroz kosu, sve do potiljka, i kako me hrani prijatnom svežinom. Ipak, znala sam da je baš taj "prijatan" spoljašnji vazduh mogao biti fatalan po mene. Ko zna šta bi sve mogao uneti u moj osetljivi organizam!

"Gladna sam," rekla je Bruklin demonstrativno, pokušavajući da mi skrene pažnju na doručak.

"Ah, da. Izvini," odgovorila sam, pripremajući se da ustanem na noge.

Ušla sam još jednom u kupatilo kako bih se umila i sredila nestašne pramenove svoje riđe kose. Na kratko sam se pogledala u ogledalo, ulazeći u dubinu svojih očiju. Bila sam sebi tako poznata, a ipak tako strana. Ko sam ja? Nisam želela da izazovem još muka Bruklininom stomaku, pa sam se sabrala ponovo i izašla iz kupatila. Zatim smo se nas dve zajedno uputile ka našoj kantini, uzbuđene da vidimo šta nam jutarnji obrok nudi.

I, zaista, imale smo šta da vidimo! Ista ona vesela, mlada konobarica nam je podelila sasvim nove, čiste poslužavnike, sa veoma raznovrsnim izborom hrane. Bilo je svežeg, hrskavog tosta, raznih peciva (i slanih i slatkih), ukusne marmelade, meda i tople čokolade. Hrana je, takođe, bila postavljena na poslužavnik sa očigledno velikim trudom i pedantnošću. Bruklin i ja smo sele za slobodan sto, ovaj put blizu šanka i započele opušten razgovor. Ukusan doručak mi je vratio dobro raspoloženje i ubrzo sam sasvim zaboravila na događaje od prošle noći. Bruklin je užurbano jela sve sa svog poslužavnika, kao da je gladovala danima.

"Ako je ovde uvek ovako dobra hrana, ja se ne bunim," uspela je da kaže, dok su joj usta i dalje bila puna. "Meni je za sreću dovoljno nešto za gricnuti i udoban krevet. Imamo sve od navedenog i zato me možeš smatrati srećnom osobom."

Zakikotala sam se. Nešto u gledanju Bruklin kako uživa u doručku me je zarazilo tom njenom srećom o kojoj je pričala.

"Kladim se u šta god želiš da nećeš želeti da izađeš odavde, čak i ako budemo mogli jednog dana, samo zbog hrane."

"Izgleda da me već dobro znaš."

Kada je to izgovorila, protrljala je dlanove jedan o drugi i obrisala ruke salvetom. Njen poslužavnik je već bio potpuno prazan. Nakon što sam i ja završila doručak, glas na ozvučenju se ponovo začuo.

"Imate slobodnog vremena sve do ručka! Možete prošetati vašom polovinom, a možete se i vratiti u vaše smeštaje, ako to želite. Osećajte se kao kod kuće!"

"Hej," izgovorila je Bruklin kratko, "čovek ima pravo. Moramo malo da se upoznamo sa ovim mestom."

"Idemo!," složila sam se.

Prošetale smo po ženskoj polovini uzduž i popreko. Bila je veća nego što se činila. Imala je dosta prostora za šetnju pored staklenog zida. Neke devojke su se vratile u svoje sobe, neke su šetale, ćaskajući sa svojim novim drugaricama, a neke su samo zamišljeno posmatrale u daljinu kroz prozor. Bilo je nečega lepog u gledanju tih devojaka, koje imaju mnogo mladih godina pred sobom. Bukvalno.

"Pogledaj ono mesto!," Bruklin je pokazala na jedan mali deo koji se izdvajao iz ostatka prostora.

Zid je ovde bio malo udubljen, davajući utisak kao da se tu nalazila terasa, samo što je bila sasvim zatvorena staklom i nije postojao način da se prozori otvore. Ipak, neki mali uređaji su bili smešteni na gornjim uglovima "balkona" i kreirali vazduh koji je strujao, kao napolju. Eto mog povetarca! Terasa je bila ukrašena lažnim, crvenim cvećem. Mogla sam videti i metaforu u tome. Lažno cveće nikada neće uvenuti, kao što naša grupa nikada neće ostariti. Ipak, znala sam da je ono zamenjivalo prave biljke samo zato što živo cveće možda ne bi preživelo u uslovima koji su nama potrebni i vazduhu koji je dizajniran za naša pluća.

U tom trenutku, Bruklin i ja smo bile same na terasi. Sve ostale devojke su otišle svojim poslom, verovatno da istražuju svoj novi dom, kao što smo mi radile do sada. Bruk je bila zauzeta razgledanjem lažnog cveća, dok sam ja obratila pažnju na pogled koji se video kroz staklo. Naspram našeg dela, nalazila se muška polovina. Mogla sam videti njihovu terasu, sa plavim cvećem i njihovu kantinu, koja je izgledala prilično isto kao naša. Trebalo mi je vreme da shvatim da je neko stajao na terasi naspram naše. Puls mi se ubrzao kada sam prepoznala visokog dečka smeđe kose. Bio je to Džefri! U isto vreme kada sam ga videla, skrenuo je pogled ka meni i primetio me. Iako smo bili na distanci, mogla sam jasno videti da se nevino smešio. Sa oklevanjem sam podigla ruku u znak pozdrava, a on je uzvratio na isti način. Gledali smo se u tišini, sprečeni da pričamo, jer smo bili odvojeni staklom i prazninom između naših polovina. Nisam ni primetila da su mi se usne razvukle u stidljivi smešak. Ponovo sam se osećala kao srednjoškolka, koja je videla simpatiju. Džefri je u jednom trenutku pogledao iza sebe, preko ramena, a zatim nazad u mene. Mahnuo mi je još jednom i ja sam uzvratila, a onda je otišao, uputivši mi još jedan osmeh odlazeći. Ostala sam da posmatram u tu terasu, udubljena u slatko sanjarenje. Ruka, kojom sam mu mahnula, mi je i dalje bila prislonjena uz čvrsto, debelo staklo i gledala sam ispred sebe zamišljenim, nasmešenim očima. Međutim, ubrzo me je u stvarnost vratio glas svoje prijateljice, koja je završila sa posmatranjem crvenih, plastičnih latica, napravljenih neobično realistično.

"Da li to moja drugarica Arija već gleda nekog dečaka sa druge strane?"

Nasmejala sam se. "Nisam baš sigurna. Recimo da sam videla nekoga koga sam upoznala juče, na razdvajanju, kada sam te izgubila."

"Dakle, to se desilo! Nestala si zato što si išla da upoznaješ slatke momke."

Prevrnula sam očima u šali, i dalje se smejući.

"Jedva čekam da te vidim sa njim kada nam otvore Centar i dozvole nam da se vidimo sa dečacima. Hajdemo sada. Želim da vidim šta nude u kantini."

"Vidim da je još neko pronašao svoju ljubav!"

Krenule smo nazad, nastavivši da ćaskamo i šalimo se. Dok smo odlazile, osvrnula sam se nazad ka cveću koje je krasilo balkon. Što sam duže gledala u njega, to je više rasla skrivena nostalgija u meni. To cveće mi je delovalo jako poznato, kao da sam ga već videla negde. Nisam ni primetila da sam usporila korak dok sam gledala u taj detalj, pa me je Bruklin pomalo zbunjeno pozvala. Ubrzala sam, kako bih je stigla i nastavile smo šetnju. Povremeno sam se isključivala iz našeg razgovora, razmišljajući gde sam videla to crveno cveće. Ipak, ništa mi nije padalo na pamet, pa sam ostavila to za kasnije. 

Možda jednog dana otkrijem.