Otrovna mladost

25.

Arija

Izbegavala sam kontakt očima sa snažnim mladićem, koji je sedeo naspram mene, za širokim, drvenim stolom. Prostorija je bila monotona i skoro sasvim prazna. Veliki sto je bio postavljen na sred betonskog poda, sa dve metalne stolice na obe strane. Iznad stola, bio je mali luster i neonska sijalica, oko koje su se okupljali insekti. To mi je bio prvi put da sam videla neku životinju ovde, izuzev onih jadnih majmuna. Postojala su dva ulaza u sobu. Jedan je vodio u hodnik kroz koji sam do skoro lutala, a drugi u prostorije predviđene samo za zaposlene. Na zidu, gde su bila druga vrata, bio je ogroman prozor - ogledalo, u kom sam mogla da vidim samo svoj otuđeni odraz. Mesto u kom sam nemo sedela, izgledalo je kao soba za ispitivanje u filmovima. One u kojima policajac obično razgovara sa uhapšenim kriminalcem.

"Želiš li šolju čaja?," rekao je čuvar. Odmahnula sam glavom, i dalje gledajući u praznu tačku na podu. Još uvek sam drhtala, malo od hladnoće, malo zbog straha koji sam doživela.

"U redu. Sačekaj još malo."

Šta smo čekali? Da li je uopšte bilo smisla u čekanju sada? Znala sam šta su imali u planu za mene. Biću odvedena u istu prostoriju gde sam pronašla Kejtlin. Nakon toga, mogla sam samo da nagađam. Možda ću biti zatvorena tamo do kraja života (kada god to bilo), možda ću biti tretirana kao pacijent u ludnici, a možda ću biti ljudska zamena za životinjske subjekte u eksperimentima. Šta god da bude od svega toga, jedno je bilo sasvim sigurno: čekalo me je nešto mnogo gore od života u velikoj ustanovi, u društvu najbolje prijateljice i momka koji me voli.

Tada se začulo kucanje na vrata i čuvar je hitro ustao na svoje istrenirane noge. Na moje iznenađenje, na vratima sam mogla videti uredno odelo osnivača, koje je izgledalo kao da je postalo deo njegove anatomije. Kada sam bolje razmislila, zaista nisam mogla da ga zamislim bez svečane košulje, pantalona, kravate i tamnog blejzera.

"Da li je sve u redu, gospodine?," tiho je upitao čuvar, kao da nije želeo da čujem njihov razgovor.

"Jeste, Antoni, hvala što si bio sa njom. Možeš li izaći na kratko?"

Tada su se vrata zatvorila i obojica su me ostavili samu.

Sjajno!

Ova soba je izgledala još više preteće sada, kada nije bilo nikoga u njoj. Znala sam da sam sama u ova četiri zida, ali nisam mogla da odredim da li me čitava grupa ljudi posmatra kroz taj veliki, zamračeni prozor. U njemu sam mogla videti samo bespomoćno, umorno stvorenje, koje je upalo u veliku nevolju samo zato što je bilo gladno slobode. Položila sam obe ruke na sto, a zatim sam naslonila glavu na njih. Više nisam želela da mislim ni o čemu. Jednostavno sam čekala.

Međutim, ne predugo kasnije, vrata su se ponovo otvorila i brzo sam podigla glavu, da bih ugledala Frenka Landona, koji se pažljivo ušunjao i seo za sto, kao da se bojao da ću ga ujesti. Do tada, u mojoj glavi je predstavljao moćnu osobu, koja je mogla da upravlja životima čitave zajednice ljudi. Sada nisam mogla, a da ga ne vidim kao emotivnu dušu, koja se plašila da će reći nešto pogrešno preda mnom. Dugo je sedeo u tišini, čekajući da mu uzvratim pogled, a kada sam to učinila, uputio mi je saosećajni osmeh. Najzad, nakon što je završio sa prebiranjem odgovarajućih reči u glavi, započeo je:

"Da li te nešto muči, Arija? Da li imaš nešto o čemu bi želela da pričaš?"

Ćutala sam. Sada me je podsećao na onog nevinog psihologa, koji je samo pokušavao da radi svoj posao, pre nego što sam pobegla iz njegove kancelarije.

"Pa, sigurno imaš. Ali, neću se praviti da sam terapeut i postavljati pitanja o tebi. Već dovoljno znam. Zapravo, poznajem te više nego bilo koga ovde."