Otrovna mladost

19.

"Volela bih da upoznaš Džaspera!," zadovoljno je govorila Bruklin. "Provela sam se kao nikada sinoć! Šetali smo zajedno po Centru i upoznavali smo se, a na kraju smo i plesali!"

"Vidim da je išlo prilično brzo," rekla sam.

"Još kažeš! Mislim da ima neki razlog zbog čega smo se vezali za tako kratko vreme. Sigurno ćemo biti divan par!"

"Budi pažljiva. Koliko god da ste pričali, ne poznaješ ga sasvim dovoljno. Svejedno, želim ti svu sreću!"

"Hvala, Arija. Moraš da čuješ gde smo sve bili! Prvo me je odveo u onaj veliki kafić blizu bazena i jela sam najbolje kolače koje sam ikada probala! Dečko zaista zna znanje kada je u pitanju izbor hrane. Obećao je takođe da će me odvesti da probam palačinke u nekom restoranu pored ulaza za mušku polovinu. Rekao je da su tamo najbolje palačinke u čitavom institutu. Arija, onaj ukusan doručak u našoj kantini je samo jedan mali delić svega što možeš da probaš ovde! Rekao je da postoji i jedna velika poslastičarnica u kojoj..."

Dok je Bruklin držala predavanje o svom izlasku sa Džasperom i o mestima u Centru gde je hrana najbolja, moje misli su ponovo krenule da lutaju. Moja prijateljica više nije ni primećivala da drži monolog i da moj mozak samo delimično upija njene reči, ne uspevajući da registruje fraze i rečenice koje imaju smisla. Svest mi je prikupljala samo poneku ključnu reč, na osnovu koje sam znala o čemu je govorila. Kako su trenuci otkucavali, ja sam postajala sve više uznemirena. Potajno sam zagledala kazaljke na satu, koje su mi davale do znanja da je uskoro vreme za krevet. Bojala sam se da ponovo neću moći da zaspim i da ću ponovo prolaziti kroz isto što sam doživela prošle noći. Džefri se možda ovaj put neće pojaviti na balkonu, jer ga je večernja zabava sigurno umorila dovoljno da zatvori oči čim legne. Osim nesanice, bojala sam se košmara koji su se skoro svaki put, kada bih pokušala da se odmorim, šunjali u moje usnule misli.

"Arija? Jesi li me čula?"

Trgla sam se iz razmišljanja kada sam shvatila da je Bruklin završila sa govorom o svojoj omiljenoj temi.

"Izvini... Šta si rekla?"

"Pitala sam te da li bi sutra želela da svratimo u tu poslastičarnicu posle predavanja?"

"Da, naravno! Zašto da ne?," odgovorila sam, iako nisam ni znala o kom je mestu pričala.

"Odlično! Sada sam umorna. Mislim da ću se spremiti za krevet."

Dvadesetak minuta, koliko je trajala priprema za spavanje, izgubilo se u mojim zamućenim mislima. Zaklela sam se sebi da ovaj put neću zaspati, niti sanjati. Nimalo nisam priželjkivala još jedan susret sa tim strašnim, hladnokrvnim čovekom i još jedan trenutak proveden u zagušljivom, zapečaćenom sobičku. Ipak, dok sam pokušavala da se zanimam razmišljanjem kako bih ostala budna, moje oči su postajale sve teže. U samo jednom treptaju oka, činilo mi se, iznad mene se pojavilo slabo neonsko svetlo. Ovaj put sam stabilno stajala na svojim nogama, iščekivajući ono što sledi. Iako sam znala da ću verovatno imati još jedan košmar, bila sam staložena. Držala sam svoje disanje i puls pod kontrolom i pažljivo pogledom pretraživala svoju zatvorsku ćeliju. Crveno cveće je sada bilo sasvim osušeno i neprepoznatljivo. Polica puna debelih enciklopedija je i dalje stajala uz zid. Svetla su nekoliko puta zatreptala i moj vid se zamutio. Preda mnom je sada stajao on. Poput nekog zlog duha, uvukao se u moj san sasvim nemo, toliko nemo da ga nisam ni primetila. Nisam čula njegove gromovite korake niz stepenice, niti sam primetila njegovu ogromnu, grubu priliku kako mi se približava. Ipak, koliko god da je izgledao opasno, nisam posustala pred njim. Znala sam da sanjam i da me ne može povrediti ovde, u mojoj glavi. Hrabro sam ga gledala, skoro bez treptanja.

"Ari...," procedio je hrapavim šapatom.

"Ne bojim te se!," uzviknula sam, kao da sam mu se rugala.

Očekivala sam da će se razbesneti i krenuti da me bombarduje pretnjama i psovkama. Međutim, samo se mirno nasmejao, otkrivajući neprirodno blještave zube, koji su se isticali na njegovom licu, oštećenom godinama i starenjem.

"Znam da se ne bojiš. To je zato što je ovo san, zar ne? Ovde sam samo hologram. I ti misliš da ćeš biti bezbedna kada se probudiš, u svojoj maloj Utopiji."

Tada je zastao. Iskoristila sam taj trenutak da se ponovo osvrnem i pregledam prljavu prostoriju. Pored police za knjige stajala je mlada žena koju nisam primetila do tada. Nisam mogla da odredim koliko je imala godina. Njeno lice je bilo sasvim mladalačko, skoro kao kod deteta, ali je u pogledu imala neku odraslu zrelost. Nešto je bilo pogrešno u vezi nje. Koža joj je bila sivkasta, kao da nije imala ni kap krvi u svojim venama. U pogledu joj se nije ogledala ni jedna emocija, ali je gledala ravno u mene, sasvim nepomično, kao statua. Dvoumila sam se u sebi da li je uopšte živa, dok nije sporo, kao kroz vodu, pokazala prstom na svoj stomak. Nosila je dugačku belu haljinu, napravljenu od najfinijeg materijala, kroz koji sam mogla videti ožiljak urezan u deo kože na koji je pokazivala. Nisam stigla da pogledam pažljivo, ali sam imala dovoljno vremena da razaznam jednu cifru.

1

Pre nego što sam mogla pomisliti bilo šta, strogi glas čoveka ispred mene me je trgao i naterao me da ga pogledam u oči.

"Neiskusno dete!," nastavio je svoj monolog, koji je ranije započeo. "Misliš da te ti ljudi mogu zaštititi od bilo čega u njihovoj savršenoj, staklenoj zgradi. Jesam li u pravu? Nisam siguran da li znaš da savršenstvo ne postoji. Samo žele da tako misliš. Svaki njihov izveštačeni brižljivi osmeh, svako njihovo uverenje da si ti, kao i ostali, njihov jedini prioritet, sve to koriste kako bi ti još više isprali mozak. Kao da nije dovoljno što su ti dali sve te silne sedative pre nego što su te ubacili u autobus sa drugima! Mamkaju te zabavom koju nude u Centru, dok te, ako bolje razmisliš, tretiraju kao pacijenta u ludnici. Posmatraju šta radiš i pune ti glavu raznim informacijama. Seti se onoga što zovu edukacijom i predavanjima. O čemu su pričali? O svom institutu, naravno! O razlozima zašto moraš da ostaneš tamo, zatočena."

Moj pogled je počeo gubiti hrabrost i dlanovi su krenuli da mi drhte. Stomak mi se grčio zbog panike koja je rasla i talasi jeze su neprestano prolazili kroz svaki moj nerv. Njegov glas mi je izazivao bol u ušima, a pogled one zamrznute žene me je i dalje proganjao od pozadi.

"Upravo tako, Arija," nastavio je, sve više uživajući u mom strahu. "To mesto nije mnogo drugačije od mesta u kom si trenutno. Jedina razlika je malo više prostora i razonode. Ali, i dalje si zatvorena. Na kraju, ako želiš da znaš istinu, niko tamo ne pokušava da ti pomogne. Oni ne žele da pronađu lek za tvoje stanje. Ne žele da te puste napolje. Samo pokušavaju da dobiju ono što ti imaš, da dobiju profit od tebe. Zato si tamo zaključana. Zato nikada nećeš biti slobodna."

Nisam obraćala pažnju na suze koje su tekle niz moje lice.

"Da li i dalje misliš da ne mogu da te povredim? Istina je. Ne mogu te povrediti fizički. Ali, sećanja će te boleti zauvek, Ari."

Čvrsto sam zaklopila uši, pokušavajući da se odbranim od njegovih reči. Na kraju, kada sam postala očajna, vrisnula sam iz sve snage, toliko da sam osetila neizdrživ, oštar bol u svojim glasnim žicama.