Otrovna mladost

10.

Nesigurno sam stajala u suzama, dok sam nervozno preplitala prste i gledala uplašenu devojku ispred sebe, koja je sedela na klupi u parku. Isprekidano sam disala, pokušavajući da izbegnem njen streljajući, šokirani pogled. Izgledala je kao zabrinuta majka. Konačno, skupila sam hrabrosti da je pogledam u oči i čujem šta ima da mi kaže.

"Da li znaš šta govoriš?," glas joj je zadrhtao.

"Vrlo dobro znam," uspela sam da progovorim, iako me je plač sprečavao da uzmem dovoljno vazduha i pročistim svoje stegnuto grlo. "Bruk, sigurna sam da i ti dobro znaš da moram da idem. Ne mogu da ostanem ovde."

Uzdahnula je, pokušavajući da se smiri. "Ne možeš od svega bežati, Arija. Moramo da se izborimo sa ovom situacijom, treba ti pomoć."

Na to sam krenula još više plakati. Zar me nije razumela? Gajila sam sićušno zrno nade pre nego što sam popričala sa Bruklin, ali sada sam se osećala kao da je ta nada odletela na vetru. Krenula sam automatski da govorim, kao navijena:

"Zar želiš da se vratim u taj pakao? Bruk, ti nisi bila tamo. Ne razumeš koliko je ovo ozbiljno. Svaki trenutak koji provedem na tom strašnom mestu povećava životnu opasnost, koja mi preti. Molim te, Bruk, ti si jedina koja me je do sada saslušala. Makar pokušaj da me razumeš u ovoj odluci."

U tom trenutku sam konačno primetila dršku od svog teškog ranca kako mi se useca u rame. 

"Znam da ti je teško. Zato želim i da ti pomognem da pronađeš pomoć koju zaslužuješ. Arija, koliko god ti želela da pobegneš iz tog mesta, ne znaš koliko je zapravo opasno za tebe da odeš tako sama, bez ikoga da te zaštiti. Izdrži samo još danas. Samo jedan dan, Arija. Čim stignem kući, reći ću svojim roditeljima, potražiću pomoć od svih mogućih ljudi, daću sve od sebe da te izvučem odande. Veruj mi."

Nakon što sam čula te reči, probudila sam se iz sna. Ovaj put nije bilo jutro. Napregla sam svoj još uvek zamućen vid kako bih videla beli, digitalni sat na noćnom stolu, koji je mirno i ravnomerno otkucavao sekunde. Bilo je oko tri ujutru. Pomalo uzrujana zbog sna, naslonila sam se na ivicu velikog prozora, kako bih se malo opustila. Zaista, gledanje u Mlečni put je bila najbolja terapija koju sam mogla poželeti u ovom trenutku. Svetlucajući zrak se protezao preko neba, povremeno zamućen ponekim tankim, svilenkastim oblakom. Kristalno jasne zvezde kao da su me tešile svojim toplim, umirujućim sjajem. Soba je bila skoro nema, pa sam mogla kroz staklo čuti noćni vetar, kako mrsi vitke travke i kako se meša sa zvukom Bruklininog tihog, usnulog disanja.

Pokušala sam ponovo da zaspim. Naterala sam svoje oči da se zatvore i svoje telo da ostane nepomično, ali su moje misli odbijale da se smire. Slika Bruklin na klupi i mene kako stojim ispred nje u suzama mi se neprestano vraćala, svaki put me čineći sve više nervoznom. Nekoliko puta sam bacila pogled na digitalni sat. Vreme je delovalo zaleđeno. Nakon desetak sporih minuta, koje sam provela zureći u plafon i pokušavajući da zauzmem udobniji položaj, shvatila sam da nisam dovoljno pospana. Tada je nervoza krenula ponovo da mi raste. Odjednom me je spopala neka neobjašnjiva sumnja u celo ovo mesto. Zapitala sam da li su svi ti ljudi onakvi kakvi se predstavljaju da su i da li smo zaista ovde zbog retkog stanja, ili je to bio samo njihov lažni izgovor. Po mozgu je krenulo da mi se mota jedno uznemirujuće pitanje: šta planiraju da urade sa nama?

Ta sumnja me je naterala da se podignem iz kreveta. Na prstima sam se došunjala do vrata, tiho poput mačke. Dugo sam stajala tu, sa prstima blago spuštenim na kvaku, gledajući Bruklin kako spava. Očekivala sam da će se svakog trenutka probuditi i pitati me šta pokušavam. Dvoumila sam se. Mogla sam da pokušam da pobegnem upravo sada, upravo noćas. Ali, to mi je, naravno, izgledalo kao suluda ideja. Ne bih imala gde da odem nakon toga, ne bih znala da li će me boravak napolju ubiti, ostavila bih Bruklin ovde samu, a neko bi me verovatno i uhvatio na delu. Ipak, nešto me je nateralo da polako i pažljivo povučem kvaku i otvorim vrata. Na sreću, Bruklin i ja smo zaboravile da ih zaključamo, pa nisam morala da pravim nepoželjnu buku ključem. 

Ženska polovina je bila obavijena potpunom tamom. Nisam osećala ničije prisustvo, prostorija je bila potpuno napuštena. Izgledala je mnogo drugačije noću. Polako koračajući na bosim prstima, išla sam kroz gusto crnilo. Kada su mi se oči bolje navikle na mrak, mogla sam razaznati obrise stolova i stolica u kantini. Pripazila sam da ne naletim na nešto i nervozno se došunjala do prozora. Mogla sam videti ulaz u zgradu odavde i nije delovalo da ima ikakve straže tamo. Ipak, razmislila sam bolje. Ovo je moderno sagrađen objekat. Sigurno su imali neke kamere ili senzore. Možda neko već zna da nisam u svojoj sobi! Na tu pomisao sam se stresla i shvatila koliko zapravo rizikujem. U tom trenutku, čula sam udaljene korake, koji su dolazili iz Centra. Zvučali su sporo i ujednačeno, ali su mi ulivali jezu u kosti. 

Pazeći da ne načinim ni najmanji zvuk, brzo sam otrčala nazad do svojih vrata. Oklevala sam da ih otvorim, plašeći se da ću slučajno upasti u tuđu sobu, ali sam osetila olakšanje kada sam ušla i ugledala Bruklin kako spava, u istom položaju u kom sam je zatekla kada sam izlazila. Još uvek uspaničena, tiho sam zatvorila vrata i skliznula u svoj krevet, koji je već bio hladan. Uvukla sam se pod pokrivač, prekrivši se preko glave, drhteći od straha. Dugo sam tako ležala, sklupčana poput fetusa, čvrsto grleći jastuk i ivicu pokrivača. Misli su mi neko vreme jurile punom brzinom, dok sam se brinula da li me je neko primetio. Ipak, ubrzo je umor učinio svoje i počela sam sve više da se opuštam. Otkrila sam lice, ruke su mi mlitavo pale preko jastuka i preko stomaka. Najzad, mišići lica su mi se takođe opustili, a ubrzo sam i prestala toliko razmišljati. Iako sam trenutak pre toga bila rastresena nesnosnom brigom i anksioznošću, san je krenuo da mi se uvlači ispod kapaka i nakon toga sam najzad mogla da uhvatim nekoliko sati odmora.