Otrovna mladost

20.

Gledala sam u pun poslužavnik ispred sebe, dok mi je kroz uši ispunjene glasnim mislima prolazio razgovor koji su vodile Bruklin i Medison. Osećala sam se kao da sam njihovo zamorče u eksperimentu, kao da su mislile da ne mogu da ih razumem. Bruklinine oči su bile raširene i njene ruke su i dalje podrhtavale, još od trenutka kada sam je probudila iz sna svojim strahovitim vriskom.

"Medi, brinem se za nju," govorila je, plašeći se da me pogleda. "Da si čula kako je vrisnula jutros, i ti bi bila jednako zabrinuta."

"Ko je rekao da nisam? Samo želim da ti objasnim da verujem da joj može biti mnogo bolje ako dopustiš da joj pomognem. Posete psihologu su mi zaista vratile nadu i volju. Možda ako..."

"Ne razumeš!," prekinula ju je Bruklin. "Psiholog ne može da joj pomogne ako nije razotkrila svoje sopstvene probleme."

"Ali, možda joj može pomoći da ih otkrije."

Prestala sam da slušam njihov razgovor i osvrnula se ka konobarici. Sa svojim večnim osmehom, koji možda ima i dok spava, pružala je devojkama pažljivo postavljene obroke, koje su one odnosile na svoje stolove i sa zadovoljstvom jele. Izgledale su tako naivno i radosno! Sigurno nisu marile na koji se način ta hrana pravila i šta je bilo u njoj, samo u uživale u ukusu, koji nikada nije mogao da im dosadi. Dok sam tako posmatrala, konobarica me je primetila i osmotrila moj netaknuti poslužavnik, kao da je očekivala da uslišim njenu jedinu želju - da uživam u hrani. Mogla sam čak i izdaleka osetiti njeno dvoumljenje kada je shvatila da doručak nisam ni dotakla. Bila je zabrinuta. Nemirna. Vratila sam pogled na svoj obrok. Želela je da ga pojedem po svaku cenu, znala sam to. Da li je zaista bilo nečega neprirodnog u toj hrani? Možda nečega što nam menja hemikalije u mozgu i time nas još više čini izmanipulisanima? Na tu pomisao sam odgurnula plastični poslužavnik od sebe i polako spustila čelo na hladan sto.

"Arija, ideš kod lekara."

Nisam bila sigurna da li mi se obratila Bruklin ili Medison, ali nisam ni marila. Podigla sam glavu i uputila obema mrzovoljni pogled. Dve prijateljice su me posmatrale kao umetničko delo u muzeju i čekale moju reakciju.

"Ne treba mi lekar," rekla sam isprekidanim glasom.

Bruklin je sažaljivo uzdahnula.

"Ni ja te ne želim tamo, ali možda ti pomogne. Medison kaže da se oseća bolje nakon nekoliko poseta psihologu."

Odmahnula sam glavom, ne znajući šta da kažem. Kao da mi je neka nevidljiva ruka zapušila usta i sprečila me da izgovorim bilo šta. Medison je protrljala ruke iznad svog poslužavnika, kako bi skinula mrve sa prstiju, a zatim je energično ustala i odnela prazne sudove do štanda. Jedino je moj još uvek bio isti kao što sam ga dobila: uredno ukrašen pecivom, čokoladnim kolačem i jednom jabukom.

"Bićeš gladna," opomenula me je moja cimerka.

"Bila sam gladna i ranije," odbrusila sam.

Medison me je uhvatila za ruku i povukla, tako da sam bila primorana da ustanem sa stolice.

"Hajde, idemo," rekla je, dok me je vodila, kao da nisam znala gde se nalazim.

Pre nego što smo ušle u ambulantu, moje oči su ponovo odlutale ka strogo zabranjenim vratima, ispod kojih se mogao videti samo gusti, napušteni mrak. Ovaj put je ispred vrata stajao jedan od zaposlenih, obučen u njihovu plavu, sterilnu uniformu. Na delić sekunde, načinila sam kontakt očima sa njim. Delovao je pomalo zbunjeno i isuviše naivno da bi znao šta se nalazi iza prolaza koji čuva. Da li je to izlaz napolje?

Medison je kucnula na vrata kancelarije psihologa umesto mene i pustila me unutra. Nevoljno sam poslušala njen gest rukom, kojim mi je pokazivala da uđem. Soba je bila okupana u zlatastoj svetlosti sa prozora. Bila je uređena tako da je izgledala udobno i bezbedno. Jedino mi je sam psiholog delovao strano, dok je sedeo za svojim radnim stolom, prepunjenim raznim papirima, i pratio me pogledom, smešeći se. Oklevajući, smestila sam se na meku, svilenkastu fotelju, ispred koje je stajala mala komoda, sa čašom vode na njoj. Uzela sam gutljaj vode, koja je osvežila moj prazan stomak i podsetila me da ništa nisam jela danas. Ponovo sam se zapitala da li bi nešto moglo biti rastvoreno u toj tečnosti. Šta ako nije čista voda? Uznemireno sam cupkala nogom, dok sam čekala da psiholog završi sa pisanjem na svojoj beležnici.

"Dakle, Arija, ako se ne varam...," započeo je.

Klimnula sam glavom.

"Šta te dovodi ovde?"

Pokušala sam da započnem rečenicu, ali mi se grlo steglo i zaboravila sam kako da govorim. Oči psihologa su me probadale svojom veštačkom brižljivošću i zato sam oborila pogled.

"Ne boj se da kažeš šta te muči, Arija. Svima nam ponekad treba pomoć i to je potpuno u redu."

"Ja...," počela sam prigušenim glasom. Na trenutak mi je kroz mozak bljesnulo pitanje koje mi je zadnja noćna mora ubacila u glavu. Da li mogu da mu verujem?

"Nisam baš sigurna," izvukla sam iz sebe.

"U redu. Možeš mi reći o čemu god trenutno razmišljaš. Ne moraš da staneš dokle god ti misli dolaze, ja ću te slušati."

"Rekla bih... Možda...," započela sam, ali su mi se slova ponovo zaglavila. "Možda me proganjaju događaji iz prošlosti."

Psiholog je prekrstio ruke iznad stomaka i klimao glavom, pažljivo slušajući moj isprekidani govor. Dvoumila sam se više puta dok sam u glavi prebirala fraze kojima bih opisala kako se osećam.

"Već noćima sanjam slične košmare u kojima..."

Zastala sam. U glavi mi je odjednom krenuo odzvanjati glas čoveka koji je živeo u mojim snovima. Njegove grube reči u mojim mislima su delovale toliko stvarno, da mi se učinilo da stoji tik iza mene i šapuće mi svoje pretnje na uvo.

Samo pokušavaju da dobiju ono što ti imaš, da dobiju profit od tebe. Zato si tamo zaključana. Zato nikada nećeš biti slobodna.

Psiholog je i dalje strpljivo čekao da nastavim svoju priču, ali mu nisam ispunila želju. Došla sam do mučnog shvatanja da je on potpuni stranac kome ne mogu verovati i jedan od onih koji nas drže ovde, sprečavajući nas da pobegnemo.

"Izvinite, ali predomislila sam se!," odsekla sam razgovor. "Želim da otkažem seansu."

"Sačekaj, možemo probati da..."

"Mislim da ovo nije pravo mesto za mene. Hvala Vam na strpljenju, ali ne planiram da se vraćam."

"Žao mi je što to čujem! Možda postoji nešto što mogu da promenim da..."

Međutim, pre nego što je mogao da dovrši rečenicu, ustala sam sa fotelje i izašla iz kancelarije, brzo zatvorivši vrata iza sebe.

Medison, koja je čekala ispred vrata da završim, prišla mi je, u želji da sazna kako je razgovor prošao i zašto sam izašla tako brzo.

"Ne sada, Medi," rekla sam joj, ne dižući pogled i hitro koračajući što dalje od ambulante.

"Šta se desilo?"

"Ništa. Samo me ostavi sada. Treba mi odmor, otići ću u svoju sobu."

Na sreću, Medison nije postavljala isuviše nepotrebnih pitanja. Ostavila me je da raspetljam svoje svezane misli i nestala negde u buci Centra. Dok sam se odaljavala od zapostavljenog ćoška gde je bila ambulanta, proverila sam zabranjena vrata. Više niko nije stajao tamo. Tešilo me je to što sam na neki neobjašnjeni način znala da će to biti moj put ka slobodi ako budem smislila plan bekstva.