Otrovna mladost

11.

Ujutru sam se probudila odmornije nego što sam mislila da ću biti. Otvorila sam oči na vreme, samo kratak trenutak pre poziva za doručak. Čak sam i više poranila od Bruklin, koja se svakog jutra do sada rano budila, jedva čekajući da ode u kantinu. Nakon što sam shvatila da neće tako lako sama ustati, sa oklevanjem sam je blago prodrmala.

"Hej, jutro je," rekla sam tiho, pokušavajući da ne budem glasni, naporni alarm, koji svima zadaje jutarnje muke.

Bruklin se protegla, i dalje zatvorenih očiju i duboko uzdahnula. Čim se razbudila, nervozno je pogledala na sat.

"Kasnimo li?"

"Ne kasnimo, opusti se. Doručak neće pobeći od tebe."

"Kako znaš?," našalila se.

Ubrzo smo obe bile spremne da izađemo iz sobe. Kao i obično, uživale smo u jutarnjem obroku, a Bruklin je za to vreme imala na umu još omiljene hrane koju je želela da podeli sa mnom. Slušala sam njen monolog sa blagim osmehom, znajući da verovatno neću uspeti da se ubacim i kažem bilo šta.

Posle doručka, kao što nam je rečeno, Centar se otvorio oko osam ujutru. Šetale smo, razgledajući svetleće natpise na učionicama i tražeći neku primamljivu prezentaciju. Nekoliko momaka i devojaka je čekalo ispred sale za predavanja iz istorije. Približila sam se ekranu, koji je jarko sijao. Osim slova, mogla sam videti i svoj odraz u odsjaju stakla. Odmah sam iz naslova mogla da pretpostavim da će predavanje biti o istoriji ovog mesta i naše mutacije. Skrenula sam pogled na Bruklin i ona mi je kratkim klimanjem glave potvrdila da je zainteresovana, pa smo tako odlučile da ćemo sačekati ovaj čas. 

"Bar koliko se sećam, nisam bila ljubitelj istorije," izjavila je. "Ali, neće mi škoditi da naučim nešto više o ljudima od kojih sam nasledila genetiku."

Publika je i dalje pristizala dok smo čekale početak, ćaskajući o neobaveznim temama. Videla sam i Medison, koja je ipak odlučila da ode na predavanje u susednoj učionici, uz pratnju drugarica sa kojima je bila i prošli put kada sam je videla. Bruklin im je druželjubivo mahnula i rekla mi:

"To su Lusi i Bjanka. Upoznala sam se sa njima dok si pričala sa njihovom drugaricom. Sve tri dele sobu."

U tom trenutku, profesori su krenuli da stižu i otključavaju učionice. Pre nego što je profesor istorije stigao, ugledala sam Džefrija kako žuri ka nama, vidno zabrinut da će zakasniti.

"Arija, okreni se," dobacila mi je Bruklin.

Pre nego što sam mogla išta da uradim, uhvatila me je za oba ramena i šapnula mi na uvo:

"Ostavljam vas nasamo. Srećno!"

"Gde ideš? Čekaj..."

Pre nego što sam završila rečenicu, otrčala je ka susednoj učionici, pridruživši se Bjanki, Lusi i Medison, samo trenutak pre neko što je profesorka Talija Kolton zatvorila vrata za sobom. Nisam imala više izbora, jer je moja grupa već krenula da ulazi. Nakon što sam se trgla iz zbunjenosti koja me je paralizovala, prevrnula sam očima, nezadovoljna što je Bruklin otišla. Međutim, moje loše raspoloženje nije dugo potrajalo, jer sam se susrela sa tamnim, blago nasmešenim očima kada sam skrenula pogled.

"Hej...," Džefri me je tiho pozdravio.

"Hej," uzvratila sam stidljivo. Glas mi je skoro neprimetno zadrhtao i osetila sam hiljadu leptirića kako plešu u mom stomaku.

Pažljivo smo odabrali mesto u delimično ispunjenoj sali. Bili smo malo odvojeni od ostatka grupe. Nisam imala hrabrosti da pogledam u njegovom pravcu, jer sam imala osećaj da ne bih mogla zadržati radosni, zaljubljeni osmeh. Ipak, krajičkom oka sam mogla videti da zamišljeno gleda ispred sebe, pridržavajući glavu prstima.

Ispred mlade publike, mirno je stajao stari, pogrbljeni profesor, ozbiljno gledajući u svoj ručni sat i gasivši svetla pomoću malog daljinskog upravljača. Pročistio je grlo i profesionalno se predstavio, otkrivajući nam svoje ime: Martin Sojer. Bez oklevanja je prešao na predavanje, počevši od prvih poznatih slučajeva ljudi koji se nisu menjali godinama, ali ih je sustigla neizbežna, tragična sudbina prerane smrti. Njegov glas je bio jednoličan i ozbiljan, pa mi je pažnja ubrzo odlutala. Bio je u sred pričanja  gradnji instituta, kada sam prešla pogledom preko sale. Većinu publike su, pretpostavila sam, činili ljubitelji istorije, koji su detaljno pratili svaku reč koju je profesor Sojer izgovorio. Drugi deo publike nije bio toliko fokusiran i neki su se vrpoljili u svom sedištu, šaputajući po koju reč sa drugim učenikom koji se nije fokusirao. Tada sam okrenula glavu na desnu stranu, ka Džefriju. Njegov pogled je bio uperen u profesora, ali sam mu u očima videla da je bio sasvim zamišljen i da reči nisu dopirale do njegovih misli.

Ubrzo je osetio moj pogled i uzvratio mi kontakt očima. Toplo se nasmešio, što je ponovo iritiralo roj leptirića u meni. Talas jeze je prošao kroz moju kičmu kada sam čula njegov tihi šapat.

"Kako ti se dopada ovo mesto?"

Nisam uspela da zadržim osmeh i rumenilo na obrazima dok sam pokušavala da mu odgovorim.

"Nije loše," rekla sam kratko.

"Znaš li koliko je sati možda?"

"Dakle, toliko ti se izlazi sa časa?," našalila sam se, na šta je on zadržao prigušeni kikot.

"Da budem iskren, bolje mi idu prirodne nauke."

Nakon toga smo se stišali, kako bismo sprečili da nas profesor primeti. Minuti su se otegli pre nego što je Martin Sojer završio svoju lekciju, na isti način kao što je i počeo: bez oklevanja, ozbiljno i profesionalno. Delovao je kao jedan od strogih profesora, kakve su svi imali bar jednom u toku školovanja. Svetla u sali su se ponovo upalila i publika je krenula polako da ustaje. Džefrijeve oči su se sada pospano caklile, kao da je zadremao u toku časa. Još jednom mi se nasmešio kada smo se pogledali, a zatim smo se zajedno povukli do izlaza iz učionice.

"Moram da pronađem neke prijatelje," rekao je. "Ali, videćemo se, verovatno!"

Klimnula sam glavom sa blistavim osmehom na licu i pozdravila ga, mahnuvši rukom. Nakon toga, činilo mi se da sam dugo ostala stojeći u mestu, lišena mogućnosti da se oslobodim smeška. Sada sam već bila sigurna da mi se sviđao i na tu pomisao sam duboko uzdahnula, ispunivši pluća prijatnim, čistim vazduhom.

Sa sedmog neba me je u stvarnost vratio zvuk brzih, trčećih koraka iza sebe. Okrenula sam se, ali nisam stigla da vidim ko je to, pre nego što me je ta osoba snažno zagrlila. Ubrzo sam shvatila da je to bila Bruklin, kao što sam mogla i da pretpostavim.

"Šta ti bi da me ostaviš tek tako?," rekla sam, pokušavajući da zvučim ljuto. Ipak, to nije bilo moguće, jer mi je na licu i dalje bio širok osmeh.

"Kako ti je bilo sa njim?," Bruklin je ignorisala moje pitanje. "Moraš smesta sve da mi ispričaš."

"U redu, samo me prvo pusti, jer već krećem da se gušim," govorila sam, pokušavajući da se izbavim iz njenog jakog zagrljaja.