Otrovna mladost

22.

"Ako ti bude loše, probudi me, u redu?," rekla je Bruklin, sa rukom na prekidaču, pripremajući se da ugasi svetlo i legne u krevet. "Možemo da pričamo u bilo kom trenutku."

Klimnula sam glavom, sa pogledom i dalje uperenim u plafon. Nasmešila mi se, ali sam u tom osmehu mogla videti i dozu gorčine, kao da je pokušavala da njime prikrije sve brige, koje su je nosile sve dublje i dublje, poput lavine. Kao što odron kreće jednim malenim, naizgled nevažnim kamenom, tako je sve ovo pokrenuto jednim trenutkom, jednim davno prošlim sećanjem. Bilo mi je žao Bruklin. Nije ni slutila šta je sledilo noćas. Nisam ni ja znala šta će se desiti, ali sam bila sigurna da će to biti nešto veliko, što se nagomilavalo nedeljama.

Bruklin je konačno isključila svetlo i rukama usmerila sebe do kreveta. Njene oči nisu bile naviknute na mrak, pa je morala da se potrudi da ne udari u neku prepreku, koja je bila skrivena ispod pokrivača noći. Nakon što je bezbedno stigla do kreveta, ja sam još uvek ležala nepomično, u istom položaju i čekala da soba postane sasvim tiha i da moja prijateljica prestane da se pomera.

Čekanje mi se činilo kao da se protezalo u večnost. Svaki zvuk kao da je bio prigušen noćnom tamom i mojim nemirnim, brzim mislima. Šuškanje pokrivača se više nije čulo, po čemu sam zaključila da je Bruklin zaspala. Polako sam ustala i tiho, poput miša, se došunjala do svoje nepomične cimerke. Nekoliko sekundi sam je gledala kako spava. Njeno lice, preko kog je bilo prošarano nekoliko tankih pramenova kose, izgledalo je bezbrižno i detinje, kao da je postala mlađa za nekoliko godina. Zagledala sam se još pažljivije u nju i shvatila da dugo nisam imala priliku da je vidim bez traga brige ili nekog jakog osećanja na njenom licu. Zamislila sam da je ne poznajem, da je vidim po prvi put i da ne znam kako se zove i koliko ima godina. Zabranila sam sebi da razmišljam o trenutku kada mi je rekla da je moja vršnjakinja. Želela sam da joj na osnovu njenog izgleda dam određeni uzrast. Vreme je prolazilo sa svakim njenim udahom i izdahom, ali nisam mogla da odredim koliko bih joj godina dala da nikada nisam progovorila ni reč sa njom. Odjednom, dobila sam jaku želju da joj ostanem odana i nikada je ne ostavim. Sigurno bih joj užasno falila! Otišla bih bez pozdrava i bez objašnjenja, a ona bi se probudila ujutru, sama u sobi. Mislila bi da sam ustala pre nje, otišla bi na doručak, ali ne bi me ni tamo našla. Onda bi me tražila po celom Centru, pitala bi druge devojke i momke da li su me videli, ali ja bih nestala bez traga. Osetila sam mučninu u stomaku kada sam pomislila na paniku kroz koju bi moja najbolja drugarica prošla. 

Vratiću se po nju i Džefrija, pomislila sam, dok sam terala sebe da skrenem pogled sa nje. Vratiću se, čim nađem dobar izlaz odavde!

Vrata su tiho kliknula kada sam ih zatvorila za sobom. Kantina je bila mračna i prazna, ista kao što sam je videla svake neprospavane noći. Sećanja na strah i tugu, koju sam osećala u sitne sate, su se vratila i ponadala sam se da nikada više neću provesti ni jedan momenat u takvom stanju.

Više nisam brinula da li će me neko uhvatiti preko sigurnosnih kamera. Očaj za slobodom me je vukao da nastavim ka izlazu iz ženske polovine. Jedino što sam želela je da makar na kratko osetim oko sebe otvoreno prostranstvo, bez neprobojnih zidova koji me ograničavaju. Hodala sam sve brže, dok me je intuicija vodila kroz pusti Centar. Nivo adrenalina mi se naglo povećavao dok sam shvatila da me ovaj put Džefri nigde neće čekati. Sada sam bila sama u ovome. Znala sam da ću se vratiti po njega i Bruklin, ali ne pre nego što sama nađem izlaz.

Odjednom, iz neistraženog mračnog ambisa, kojim je Centar bio ispunjen, čuli su se muški glasovi. Odmah sam bila sigurna da dolaze po mene. Iako su glasovi bili daleko od mene, potrčala sam što sam brže mogla. Trčala sam i skretala iza uglova, kako bih zavarala trag, ali sam na kraju bila saterana u ćorsokak. Završila sam kod zaključanog ulaza u ambulantu. Mogla sam da odem samo kroz zabranjena vrata. Na trenutak sam se zadržala. Nisam znala šta se nalazilo iza tih vrata. Mogao je biti put ka slobodi, a moglo bi biti i mesto daleko gore od ljudi koji su me tražili po Centru. Zatvorila sam oči na nekoliko naizgled dugih sekundi, ne znajući šta da učinim. U glavi mi se pojavila slika sa kojom sam bila upoznata u mom snu. Namršteni čovek je stajao ispred mene. Ništa nije govorio, već me je samo posmatrao svojim probadajućim, divljim pogledom. Iza mene, međutim, bila je mlada žena sive kože, koja ovaj put nije bila hladna, kao neživo telo. Osećala sam jaku ljubav i brižnost sa njene strane. To me je ohrabrilo da nastavim dalje.

Gurnula sam metalna vrata, koja su se otvorila bez škripanja. Još jednom sam se zapitala pre nego što sam ušla. Međutim, prekinula su me dva udaljena snopa svetlosti baterijskih lampi.

"Mislim da je otišla ovuda," rekao je jedan od muških glasova.

Trudeći se da ne razmišljam, uletela sam u nepoznati, mali hodničak i tiho, ali hitro, zatvorila vrata iza sebe. Naslonila sam se na zid prekriven plavim, keramičkim pločicama i sela na hladni pod. Sedela sam, u mrtvoj tišini, pokušavajući da smirim dah, ubrzan paničnim napadom. Kada su moji mišići konačno postali malo opušteniji, sporim i pažljivim korakom sam krenula hodnikom. Nisam videla ništa pred sobom, dok nisam naišla na stepenice, koje su se spuštale duboko, možda u podrum zgrade. Pre nego što sam došla do zadnjeg stepenika, mogla sam videti blagu svetlost, koja se odsijavala na podu, plafonu i keramičkim pločicama. Stepenice su me odvele u još jedan hodnik, širi od prethodnog. U njemu je gorelo belo neonsko svetlo i protezao se daleko, dovoljno daleko da me spreči da vidim kraj. Ponovo sam počela da drhtim od straha i panični napad se postepeno vraćao. U tom trenutku, topli, bezbedni smeštaj u ženskoj polovini mi je nedostajao više nego ikada. Želela sam da se probudim, kao što sam se budila iz ostalih noćnih mora. Ipak, ovo nije bio san. Bila sam zaglavljena u dugom hodniku, bez ijednog mesta za skrivanje ili bilo čega što je moglo da me uteši bar malo.

Odjednom, mogla sam ponovo čuti zvuke, koje sam slušala izvan ovog mesta. Mogla sam razaznati nepravilno, slabo lupanje o nešto metalno. Kroz moje misli je prošlo samo jedno pitanje:

Da li sam trebala da pustim one ljude da me pronađu, umesto što sam došla ovamo?