Otrovna mladost

23.

Sporim i drhtavim korakom sam išla kroz užasavajući hodnik, koji je izgledao kao da je među svojim zidovima krio davno zaboravljeno ubistvo. Zujanje neonskih svetala mi je stvaralo glavobolju, kao da muke zbog nesanice i panike nisu bile dovoljne. Da bih se osetila malo stabilnije, dlanom sam se oslanjala o keramičke pločice, koje su me svojom boleso plavom bojom sve više upozoravale da se vratim odakle sam došla. Ipak, nešto me je teralo da nastavim da hodam. Ovaj put to nije bila želja za slobodom, već strah da ću se onesvestiti ako stanem u mestu ili da će me neko ili nešto sustići.

Odjednom, nagli tresak me je naterao da se trgnem, naslonim na zid i čvrsto prekrijem usta svojim bledim rukama. Na trenutak sam bila sasvim nepomična. Prestala sam da dišem i jedino što sam mogla je da bolno raširenim očima gledam u beskrajni hodnik. Nakon što sam se uverila da je mesto ponovo utihnulo, nastavila sam da hodam, što je postajalo sve teže, jer se celo moje telo treslo u ledenom strahu.

Tresak se začuo ponovo. Ovaj put se nisam zaustavila. Zagrizla sam usnu da ne bih vrisnula i čvrsto se uhvatila za svoju belu spavaćicu koju sam nosila. Niz vrata poređan u hodniku se protezao daleko izvan mog vidokruga. Prva vrata su bila širom otvorena, kao da su me prizivala da uđem unutra. Postajala sam neizdrživo anksiozna, znajući da neko može biti unutra. Ipak, ubrzo sam došla do zaključka da je hodnik bio još opasniji. Oblikovao je savršeno pravu liniju i bilo ko je mogao da me primeti u svakom trenutku. Nije bilo pravila. Neko je mogao ući u hodnik za nekoliko sati ili u sledećoj sekundi, a ja nisam imala mesto za skrivanje. Osim te sobe, ukoliko je prazna. 

Ponovo sam zadržavala dah, dok sam virila unutra. Mislila sam da ću povratiti kada sam videla niz kaveza, složenih poput tetrisa. Bili su, međutim, isuviše mali da bi osoba stala unutra. Oklevajućim korakom, ušla sam u sobu, pozdravljena desetinama, ako ne i stotinama pari sijajućih očiju. U kavezima su bili majmuni. Osećala sam se nepoželjno, dok su njihovi ispitivački pogledi pratili svaki moj pokret. Zato sam se trudila da ne činim ništa naglo. Mnogi majmuni su spavali, neki su kružili po svojim kavezima, uporno pokušavajući da nađu izlaz, a ostali su me opsednuto posmatrali.

Zagledala sam se u jednu od zatočenih životinja. Izgledala je iscrpljeno, očajno, bolesno... Dlaka primata je bila proređena i izbledela, poput kose ostarele osobe. Sedeo je u kavezu, sa jednim okom poluzatvorenim i rukom, koja je slabašno virila između metalnih rešetki. Ispod zapečaćenog katanca, koji je delio ovog majmuna od slobode, bila je zalepljena već pomalo pocepana nalepnica, na kojoj je neurednim rukopisom bilo zapisano: "Vakcina broj 57 - NEUSPEŠNO". U odsjaju izglačanog metala, mogla sam videti svoje lice, zgrčeno u uplašenoj grimasi. Suze su mi bile na ivici očnih kapaka.

Kada su osetili moje prisustvo, majmuni koji su spavali su počeli da otvaraju oči i da se pridružuju onima koji su me nišanili pogledom. Ubrzo su sve životinje gledale u mene. Nelagodnost i napetost su učinile da zaboravim da je bilo ko mogao da uđe u sobu dok sam ovde. Samo sam nepomično stajala, opkoljena pogledima primata, koji su me videli kao stranca. Znala sam da ih je samo jedan moj pogrešan potez mogao poslati u agresiju.

Odjednom, jedan od majmuna je glasno udario o rešetke kaveza, izazivajući glasan tresak, koji je odjeknuo čitavim hodnikom. Trgla sam se i zakoračila unazad.

Dakle, to je taj zvuk..., pomislila sam.

Čekala sam. Majmunima se očigledno nije svideo moj nagli pokret unazad. Jedan od njih je otvorio usta široko, pokazujući sitne, žućkaste zube. Počeo je da vrišti toliko glasno, da sam mislila da će ga čuti cela ustanova. Ostali su mu se pridružili. Neki su čvrsto držali i tresli rešetke kaveza uz vriske. Hor primata je pravio neizdrživu buku, koja mi je dala bol u ušima.

Tada sam se setila gde sam i da sam morala pod hitno da izađem odavde. Neko je morao da čuje ovaj haos.

Istrčala sam iz sobe. Više se nisam trudila da ostanem potpuno tiha. Cilj mi je bio samo jedno: da pronađem izlaz i pobegnem. Na početku hodnika, kod stepenica, tri zaslepljujuća svetla baterijskih lampi su bila uperena u mene. Nisam mogla da vidim ko je bio tamo, ali sam mogla da razaznam njihove glasove, kroz dreku majmuna.

Trčala sam hodnikom koliko su me noge nosile. Povremeno sam proveravala kroz male prozore na svakim vratima pored kojih sam prolazila, ali sam videla sve osim izlaza. Soba sa miševima, soba sa praznim kavezima, soba sa bočicama i epruvetama ispunjenim sumnjivim hemikalijama... Čuvari su bili dovoljno daleko da bi mi dali vremena da osmotrim jednu sobu koja mi je najviše privukla pažnju.

"Stani! Vrati se ovamo!," vikali su.

Strah me je naterao da uđem u sobu, bez previše razmišljanja. Dolazila sam do daha dok sam virila kroz prozor na vratima.

"Hej!," čula sam glas iza sebe.

Osvrnula sam se, uz vrisak koji ovaj put nisam mogla da zadržim. Tek kada sam se okrenula, i dalje čvrsto pribijena uz zid, mogla sam da vidim celu prostoriju. U njoj je stajalo nekoliko kreveta i samo jedan je bio zauzet. Plavokosa devojka je ležala, pokrivena plavim frotirom do pola svog stomaka i mirno me gledala. Njena staloženost je bila potpuna suprotnost mom strahu, koji je sada premašio granicu izdržljivosti. 

"Šta radiš ovde?," upitala je.

"Ko si ti?," odgovorila sam, glasom isprekidanim nekontrolisanim disanjem i suzama. Više nisam bila naslonjena na zid, što je učinilo da mi se zavrti u glavi. Imala sam osećaj kao da se ceo svet okrenuo naopačke.

"Moje ime je Kejtlin. Preporučujem ti da mi se ne približavaš isuviše. Bila sam napolju."

Pre nego što sam mogla da pomislim bilo šta, čula sam kako se vrata prostorije otvaraju, a zatim sam osetila nečiji snažan stisak oko svog ručnog zgloba.