Otrovna mladost

15.

Peškirom sam prelazila preko svoje mokre kose, dok mi je od uha do uha bio pričvršćen zaljubljeni osmeh. Leptirići u stomaku su mi još uvek ludeli, a u glavi sam neprekidno premotavala film koji se upravo odigrao. Bila sam sama u kabini za presvlačenje, ali nisam mogla izbaciti Džefrija iz misli. Osećala sam se kao da je tu, pored mene, i da može da vidi kako se smejem kao malo, bezbrižno dete. Odugovlačila sam u pakovanju kupaćeg kostima i oblačenju u suvu odeću. Pokušavala sam da smirim isprekidani, uzbuđeni dah, kako bih izgledala makar koliko toliko normalno kada izađem u javnost. Prošao me je talas smešne osramoćenosti kada sam zamislila sebe kako hodam kroz krcati Centar, sa širokim osmehom, poput osobe koja je izgubila zadnji delić razuma. Naslonila sam se na nestabilna vrata kabine i duboko uzdahnula, zadnji put pokušavajući da se smirim.

Dok sam hodala kroz prostranstvo zgrade ispunjeno žamorom, uglovi usana su mi i dalje bili vrlo blago podignuti. Srce mi je poskakivalo, jer sam jedva čekala da ispričam Bruklin svaki detalj svog slatkog iskustva. Skoro trčkarajući po Centru, u svakom licu sam tražila svoju dobro poznatu drugaricu. Postajala sam nestrpljiva, ali sam najzad odahnula kada sam ugledala Bjanku, Lusi i Medison. Bruklin je morala biti sa njima! Međutim, kada sam im prišla bliže, nisam mogla da je vidim nigde u okolini.

"Hej!," pozdravila sam tri devojke, uz živahno mahanje rukom.

Lusi i Bjanka su mi uzvratile pozdrav, a zatim nastavile svoj očito vrlo bitan razgovor o tašni koju je Lusi videla u nekom izlogu. Za to vreme, Medison mi je stidljivo uputila slabašan smešak, što je bio njen način pozdrava. Njena povučenost me je na čudan način naterala da i ja utišam ton svog glasa, kao da je bila toliko osetljiva da ju je glasan govor mogao nekako povrediti.

"Izgledaš srećno...," Medison je tiho prokomentarisala moje raspoloženje.

"Da znaš da jesam."

"Drago mi je zbog tebe."

Nakon što je to rekla, oborila je pogled ka podu i na trenutak sam mogla videti da suze pokušavaju da joj izađu iz očiju.

"Da li je sve u redu?," upitala sam zabrinuto.

"Da, samo..."

Uzdahnula je i napravila pauzu. Rukom mi je pokazala da joj malo priđem, kako niko ne bi čuo njenu tajnu. Ipak, vrlo dobro sam znala da Lusi i Bjanka trenutno ništa ne bi čule, s obzirom na to koliko su bile udubljene u svoju priču.

"Prošlo je nekoliko nedelja od našeg dolaska ovamo," nastavila je, na šta sam se ja iznenadila. Skoro da sam potpuno izgubila smisao za vreme i nisam ni primetila da su zaista prošle nedelje od prvog dana u institutu. Načinila sam prekinut uzdah u iznenađenju, ali nisam ništa rekla, pustivši je da završi. 

"Počinjem da se osećam zarobljeno ovde. Kao da sam u zatvoru. Svaki dan gledam kroz prozor, u spoljašnji svet, koji kao da me zove da izađem. Ovo mesto je ogromno i ima dosta zabavnih stvari, ali i dalje se osećam kao zatočenik između četiri zida. Nekoliko puta sam poželela da pokušam da pobegnem, kao Kejtlin, ali ne planiram da uradim tako nešto. Ne znam šta se sa njom dogodilo i isuviše se bojim da saznam."

"Razumem kako se osećaš," prošaputala sam, spuštajući ruku na njeno rame. "Tu sam, ako želiš da pričaš. Verujem da ćemo jednog dana izaći odavde i biti ponovo slobodni. Šta god da se desi, znaj da će sve biti u redu."

"Hvala ti," uz to se nasmešila, ovaj put iskrenije.

Ponovo je nastala kratka pauza, a zatim sam se u sebi podsetila zašto sam uopšte došla do tri drugarice.

"Da li je možda Bruklin sa vama?"

Medison je slegnula ramenima. "Bila je. Delovalo je da je sve u redu dok odjednom nije počela da se ponaša... neobično."

Nesvesno sam naborala obrve.

"Kako to misliš?"

"Iz čista mira je postala nekako uznemirena i govorila je kako mora da se vrati u smeštaj. Rekla je da se nečega dosetila, pa sam pretpostavila da je zaboravila nešto tamo."

"U redu, hvala ti."

Rastala sam se sa Medison i požurila ka ženskoj polovini. Nešto mi je govorilo da ono što je nateralo Bruklin da se vrati nije bila neka mala, bezazlena stvar. Skoro sam zaboravila na priču o Džefriju, koju sam želela da joj ponosno iznesem, a moje uzbuđenje je zamenila briga za najbolju prijateljicu. U hodu sam se ramenima sudarila sa nekoliko mladića i devojaka, dok nisam najzad došla do vrata naše sobe. Oklevala sam. Nisam znala šta da očekujem da ću videti kada budem ušla. Pažljivo sam pokucala i promolila glavu kroz jedva otvorena vrata.

Bruklin je napeto koračala u krug po našem smeštaju, ni ne primetivši me. Bila je sasvim zagnjurena u svoje misli, gledajući dole, u svoje neumorne noge. Zapitala sam se koliko je dugo tako hodala, razmišljajući. Izraz u njenim očima je odavao strah i anksioznost, a prednjim zubima je grickala nokat na palcu. Zvuk njenih brzih koraka po novom parketu je činio da i meni poraste nervoza i pojavila mi se želja da je prekinem i skrenem pažnju na sebe.

"Bruklin?," pozvala sam je.

"Moje pamćenje me nije zavaralo," rekla je, a da me nije ni pogledala. Samo je nastavila da hoda u krug. Ušunjala sam se u sobu i tiho zatvorila vrata iza sebe, pokušavajući da je ne uznemirim još više naglim pokretima.

"Šta nije u redu, Bruk?," izgovorila sam smirujućim tonom, dok sam polako sedala na ivicu njenog kreveta.

"Setila sam se, Arija. Setila sam se svega. Ja sedim na klupi. Ti me gledaš crvenim očima od suza, sa podočnjacima. Ja pokušavam da te zadržim. Ti imaš pun ranac na leđima. Sve to sada ima smisla. Svega se sećam."

"Hoćeš li mi onda objasniti?"

U tom trenutku je naglo stala i na kratko je nastala neprijatna pauza. Tada je brzo došetala do mene i uhvatila me za oba ramena, što me je malo trglo. Oči su joj bile raširene, što mi je govorilo da je bila veoma ozbiljna.

"Bila si u pravu," nastavila je. "Poznavale smo se pre nego što smo došle ovde. I to iz škole. Da, išle smo u istu školu. Bile smo najbolje drugarice." Pomalo je zvučala kao da ubeđuje i sebe da je sećanja ne varaju. "Znam kuda si želela da odeš. Zapravo, ne. Ne znam. Nisi imala određenu destinaciju. Samo si želela da pobegneš od kuće. Pokušavala sam da te zadržim, jer sam znala da bi možda srela još gore ljude od..."

"Od?," radoznalost mi je oduzimala strpljenje. 

"Od tog... Tog čoveka. Tog monstruma. Tog..."

Uhvatila sam njene ruke, koje su i dalje čvrsto ležale na mojim ramenima. Pogledala sam je ravno u oči.

"O kome pričaš, Bruk?"

Tada joj je glas postao promukao,kao da je zadržavala plač, setivši se nečega toliko strašnog, da je bilo skoro nemoguće izgovoriti.

"Pričam o tvom ocu, Arija."