Otrovna mladost

16.

Zraci jutarnjeg sunca su se prelivali na koži mojih ruku, kojima sam prekrila lice. Uspravila sam se u krevetu i zevnula, masirajući bolne slepoočnice. Glava mi je bila teška i mutna, nakon što sam prošla kroz nemirnu, neprospavanu noć i nakon jedva dva sata sna. Tada sam shvatila da sam ostala sama u smeštaju.

Prokletstvo!, pomislila sam. Koliko li je sati!

Bacila sam neobavezni pogled ka noćnom stolu i pronašla mali papir, iscepan iz neke beležnice. Pružila sam ruku ka njemu. Bila sam toliko sanjiva da sam imala osećaj kao da je jedno maleno parče papira preteško za mene. Razvila sam ceduljicu, ispunjenu urednim, nakrivljenim rukopisom.

"Hej, Arija! Otišla sam na doručak. Nisam želela da te budim, jer znam da nisi mogla da spavaš noćas. Biću na predavanju iz biologije sa Lusi i Bjankom. Kada se završi, verovatno ću otići u onaj veliki kafić koji sam ti pokazala. Pridruži nam se tamo ako budeš želela! -Bruk."

Uzdahnula sam i uhvatila se za koren nosa. Bolna pulsacija u gavi me je upozoravala na umor koji sam i dalje osećala. Koliko god da sam uspela da spavam, taj san nije bio dovoljno dubok da bih se odmorila. Presavila sam papir i ostavila ga nazad na mesto gde sam ga i našla. Nejednakim korakom sam otišla do kupatila i naslonila se na lavabo, oči u oči sa svojim odrazom u ogledalu. Kapci su mi bili otekli i tamni, a oči prazne.

Da li ovako izgleda biti mamuran?

Osećala sam se kao da sam gubila kontakt sa svojim telom, kao da sam bila mašina koju pokreće neko drugi. Pokušala sam da se osvestim iz ovog uvrnutog stanja tako što sam se umila ledenom vodom. To me jeste malo razbudilo, ali su mi misli i dalje bile zamazane i pomućene sivim oblakom. Stomak mi je naglas dao do znanja da me je uz to pratila i nepodnošljiva glad.

Nisam ni večerala sinoć!, setila sam se. Bruklinina priča me je toliko šokirala da nisam bila u stanju da radim išta drugo osim da legnem u krevet i nadam se da će me san odvesti dalje od surove stvarnosti. Ali, to se očigledno nije desilo.

U kantinu sam otišla sa nadom da će me hrana makar malo vratiti u život. Skoro svi stolovi su već bili napušteni. Neke devojke su završavale svoj kasni doručak, a neke su bile tu samo radi brze užine ili dezerta.

Medison je sedela sama za stolom, zamišljeno se igrajući sa žitaricama u plastičnoj činiji. Sa nameron da sednem sa njom, požurila sam do šanka kako bih uzela svoj obrok.

"Teška noć?," upitala me je vesela radnica. Bila je sređena i našminkana svetlim bojama, kao i uvek.

"Prilično teška," složila sam se.

"Svi imamo takve trenutke," tešila me je. Ipak, delovalo mi je kao da ne mogu mnogo da joj verujem u tome, jer je ona izgledala kao da nikada u životu nije skinula osmeh sa lica.

Pažljivo sam prišla stolu za kojim je Medison sedela i tiho je pozdravila. Trgla se iz dubokog razmišljanja kada me je primetila.

"Zdravo, Arija!," pozdravila me je, i dalje pomalo nervozna, jer sam je uhvatila nespremnu. Jedva primetnim pokretom ruke mi je pokazala da mogu da sednem naspram nje. Spustila sam svoju činiju žitarica na sto i smestila se, spremna da je pitam kako se oseća danas. Međutim, bila je brža od mene.

"Izgledaš umorno. Šta se desilo?"

"Ja... Samo...," nisam znala kako da joj objasnim isprepletanu situaciju u kojoj sam se nalazila. Nisam znala ni da li da joj objašnjavam uopšte.

"U redu je," rekla je. "Znaš, razmišljala sam o onome što sam ti rekla juče."

"Jesi li bolje?"