Otrovna mladost

13.

Sporo sam otvorila oči, postepeno se navikavajući na neonsko osvetljenje. Počela sam da pomeram prste, osećajući hrapav, prljavi tepih pod kožom. Tada sam došla sebi i shvatila u kom se položaju nalazim. Neudobno sam ležala na boku, dok me je svaka kost u telu žuljala i svaki zglob boleo. Bespomoćno sam pokušala da se uspravim, ali sam se ubrzo srušila nazad u ležeći položaj, kao da je neko sručio težak teret na mene. Udahnula sam duboko i slabašno se nakašljala. Vazduh je bio gust i suv, što me je sprečavalo da utolim svoja pluća, gladna svežeg kiseonika. Konačno sam skupila snage da sednem i naslonila se na najbliži oštećeni zid.

Umorno sam pogledala oko sebe. Nalazila sam se u malenoj sobi bez prozora. Primetila sam stari, metalni krevet sa dušekom bez posteljine. Pored kreveta, nalazila se polica preopterećena teškim, debelim knjigama sa velikim naslovima. Ipak, slova su mi bila zamućena i nisam mogla da pročitam naslove. Osim knjiga, tamo je stajalo jedno zamrljano ogledalo.  Ovaj put sam imala dovoljno snage da otpuzim do police. Stresla sam se, dok sam posmatrala svoj jedva prepoznatljivi odraz u odsjaju ogledala. Kosa mi je bila zamršena i oči su mi izgledale umorno. Kada sam se odaljila, gurajući se svojim bolnim rukama o pod, spazila sam nešto i na vrhu police. Preklinjala sam svoje noge da me ne izdaju dok sam pokušavala da ustanem. Kada sam se najzad našla u stojećem položaju, pred očima mi se zamračilo i zateturala sam se. Od pada sam se zaštitila tako što sam se ponovo naslonila na zid i sačekala da mi se vid razjasni. Na trenutak, kiselina iz stomaka mi je skočila u grlo i pomislila sam da ću povratiti. Ponovo sam bacila pogled ka vrhu police. Tamo je stajala mesingana, prašnjava vaza, iz koje je bilo oklembešeno već odavno osušeno crveno cveće. Tek kada sam ponovo prešla preko prostorije pogledom, uočila sam drvene, naizgled nestabilne stepenice. To bi mogao biti izlaz odavde! Nesigurnim, ali tihim korakom sam krenula da se penjem. Išla sam sporo, stepenik po stepenik, hrabreći sebe da ne smem sada da se onesvestim. Mogla sam videti stara, drvena vrata ispred sebe. Adrenalin mi je rastao, praćen nadom da se polako i sigurno penjem ka svojoj slobodi. Iznenada, trgao me je zvuk sa druge strane drvenih vrata. Brava se blago pomerila, praćena muškim, grubim glasom.

"Vraćam se brzo. Moram samo na kratko do podruma."

Disanje mi se naglo ubrzalo i sjurila sam se nazad niz stepenice, saplićući se i preskočivši stepenik više puta. Ponovo sam izgubila snagu i srušila se na pod, brzo puzeći ka drugom kraju sobe.

Čulo se otvaranje vrata. Puls mi se ubrzavao i mogla sam ga osetiti kako bubnji u celoj mojoj glavi. Strah mi se povećavao i osetila sam grč u stomaku. Neko je silazio niz stepenice. Čvrsto sam rukama obgrlila svoja kolena, sklupčana u ćošku, preplašena. Osetila sam vrele suze na svojim hladnim, bledim obrazima.

Drveni stepenici su škripali pod težinom njegovih nogu. Silazio je polako, kao da je uživao u mom iščekivanju.

Stepenik po stepenik.

Sekundu po sekundu.

3, 2, 1...

Kada je izašao iza ćoška, mogla sam videti njegovo bezosećajno lice. Ne, nije bilo sasvim bezosećajno. Bio je srećan što me vidi. Oči su mu sijale radosnim sjajem, dok me je gledao kako se pribijam uz zid, pokušavajući da ostanem dalje od njega. Prilazio mi je sa zlim osmehom.

"Zdravo, dete," zacerekao se nakon što me je pozdravio.

Međutim, što mi je bliže prilazio, to je više rasla neka nova emocija u meni. Više nije izgledao stvarno. Nije više bio toliko strašan, jer sam znala da ne može da me povredi. Polako sam se smirivala, vraćajući zdrav ritam disanja i usporavajući uznemireni puls.

"Ovo je san," promrmljala sam za sebe.

Ipak, znala sam da me je čuo. Radosni sjaj je sada napustio njegov izraz lica i zamenilo ga je crvenilo obraza i sevanje besa u očima. Ni to me više nije plašilo. Više nisam čvrsto grlila kolena. Rukama sam opipavala zid iza sebe, spremna da ustanem svakog trena.

"Ne možeš mi nauditi ovde!," viknula sam na njega, dok mi je telom prolazio novi talas snage.

Čovek je postajao sve više razjaren mojom hrabrošću. Dlanovi su mu se stegli u pesnice i vene po rukama i vratu su mu iskočile, tako da su izgledale kao da će eksplodirati. Duboko je uzdahnuo, spremajući se da me napadne pretnjama. Međutim, taman kada je otvorio usta da vikne, prekinulo ga je naglo crnilo. Na trenutak je nastala potpuna tama, a zatim sam otvorila oči, probudivši se u toplini svog kreveta. Vladala je opuštajuća tišina, Bruklin je mirno spavala naspram mene, a zvezde su neometano sijale na noćnom nebu.

Uglovi usana su mi se za nekoliko milimetara podigli. Smešila sam se, sećajući se kako sam se suprotstavila negativcu iz mog sna, ko god on bio. Protrljala sam oči i zevnula, a zatim sam ustala iz kreveta. Po otkrivenoj koži sam osetila svežinu čistog vazduha, dok sam bosim stopalima koračala ka izlazu iz našeg smeštaja. Podsetila sam se Bruklininih uverenja da možemo da izađemo u žensku polovinu tokom noći, pa sam tiho napustila našu sobu.

Polako sam otišla do balkona, koji je gledao na mušku polovinu. Odavde se mogao još bolje videti Mlečni put, pa sam dala sebi malo vremena da uživam u pogledu koji je oduzimao dah. Tada sam pogledala ka lažnom cveću. Blago sam vrhovima prstiju prešla preko plastičnih, crvenih latica, setivši se osušenog buketa iz mog sna. Dakle, odatle mi je bilo poznato. To je značilo da ovo nije bio samo san, već sećanje. Ali, od kada? Ko je taj čovek i da li me je povredio?

Moje razmišljanje je prekinulo nečije prisustvo na muškom balkonu. Nije mi ni puna sekunda bila potrebna da prepoznam Džefrija. Mahnuo mi je sa slatkim osmehom, a ja sam uzvratila. Zamaglila sam dahom staklo i kažiprstom napisala:

"Šta radiš tamo?"

Znala sam da će mu slova biti okrenuta kao u ogledalu, ali sam bila sigurna da će me razumeti. Upotrebio je isti trik kako bi mi odgovorio:

"Ne spava mi se. Gledaju mi se zvezde."

Nasmejala sam se. Tada je rukavom obrisao staklo, a zatim ga zamaglio ponovo, kako bi napisao novu rečenicu.

"Želiš li na bazen ujutru?"

"Čekaću te kod učionice za istoriju. Laku noć, astronome."

Nasmejao se i na trenutak je oklevao, pre nego što je napisao:

"Laku noć, zvezdice."