Otrovna mladost

24.

Bruklin

Buka izvan sobe me je probudila iz veoma vividnog sna, koji mi je vratio mnogo ključnih sećanja. Mogla sam da čujem čavrljanje drugih devojaka, koje su stajale u hodniku. Zašto su ustale ovako rano? Koliko je sati uopšte? Moj pogled se zaustavio na digitalnom satu, koji je ležao na noćnom stočiću, pokazujući svetleće brojke:

02:47

Šta se događa? Otkrila sam se i koža mi se naježila kada je osetila dodir sobne temperature. Kroz otvor ispod vrata, mogla sam da vidim blago svetlo, koje se prosipalo po podu.

"Arija, jesi li...," započela sam, ali sam zanemela kada sam ugledala prazan krevet naspram mog.

"Arija?," besmisleno sam promucala, iako sam znala da sam sama u sobi.

Ustala sam iz kreveta, dok sam se saplitala o sopstvene noge, pod uticajem slabe koordinacije nakon neočekivanog buđenja. Prišla sam Arijinom krevetu i nežno položila jednu šaku na jastuk, a drugu na sredinu dušeka. Posteljina je bila hladna. Dakle, Arija je već neko vreme nedostajala.

Prokletstvo!, pomislila sam, a mašta je krenula da mi luta po raznim scenarijima koji su mogli da se dogode. Arija je jednostavno mogla da se pridruži drugim devojkama koje su izašle iz svojih soba, ali je možda i iskoristila tu gužvu da se provuče neopaženo i uradi nešto opasno. Da je samo ostala duže u krevetu, mogla sam joj reći šta sam sanjala. Zbunjeno sam sedela na njenom krevetu, zamrznuta poput jelena ispred farova.

Najzad, odlučila sam da je potražim u ženskoj polovini, iako sam imala osećaj da mi to neće pomoći. Polako sam izašla, dok je, u isto vreme, još jedna pospana devojka otvorila vrata i provirila, skenirajući gužvu čkiljećim očima.

Prošetala sam kroz ceo hodnik sa sobama, kao i kroz kantinu, ali Ariji nije bilo ni traga. U tom trenutku, ugledala sam Medison, Lusi i Bjanku kako izlaze iz svog smeštaja.

"Šta se ovo dešava?," žalila se Lusi. "Mojoj lepoti treba sna."

Čim me je videla, Medison mi je pritrčala i uhvatila me za obe ruke. Tek što se probudila, a već je izgledala sasvim svesno, izuzev naelektrisane kose.

"Bruk, gde je Arija?," nije se zadržavala da pita. U njenim očima je svetlucala mala sijalica nade, dok je mislila da možda ja znam gde se ta devojka nalazi.

"Nemam blage veze...," odgovorila sam.

"Kako to misliš ne znaš? Da li ti je makar rekla nešto pre nego što je nestala? Je li bila tu pre nego što si zaspala?"

"Naravo! Ležala je u svom krevetu. Upozorila sam je da me probudi ako joj budem trebala. A onda me je probudila ova buka. Posle svega, hoće li mi neko konačno objasniti šta se događa?"

Neka devojka, koju nisam poznavala, se okrenula ka nama, čuvši pitanje koje sam postavila Medison.

"Izgleda da je još neko pokušao da pobegne," rekla je, ne pokazujući mnogo znakova zainteresovanosti. 

Uzdahnula sam, pokušavajući da se ubedim da ovo nije stvarnost. To nije mogla biti Arija! Sada sam je se potpuno sećala.

Arija nikada do sada nije kršila pravila. Bila sam uverena u to nakon dugih godina našeg prijateljstva. Da, veoma dugih godina. Obe smo imale po samo četiri godine kada smo se upoznale. Bile smo u isto vreme slične poput sestara, a ipak potpuno različite. Ja sam odrastala u srećnoj, harmoničnoj porodici, koja me je uzgajila u otvoreno, radosno dete. Sa druge strane, Arija je oduvek bila stidljiva, neupadljiva devojčica. Ponekad bi neko, ko bi je video po prvi put, pomislio da ne može da govori. Sporo je rasla i nikada nije izašla iz svoje dečije građe tela: bila je uvek sitnija od ostalih, bolešljiva i mršava. Ipak, u srednjoj školi sam imala gomilu nesigurnosti i puno puta sam zagledala njeno telo u kupaćem kostimu, kada smo zajedno išle na bazen. U jednom periodu odrastanja, potajno sam želela da izgledam kao ona. Poželela sam da imam skoro sasvim belu kožu, bez ijednog belega, osim braonkastih pegica koje su ukrašavale njeno lice. Takođe sam poželela da imam njene sanjarske oči, čija je boja varirala između zelene i plave (nikada nisam bila sasvim sigurna), kao i njenu prirodno riđu kosu. Bila sam ljubomorna što moja drugarica izgleda kao jesen u ljudskom obliku. Međutim, pred kraj srednje škole, pronašla sam svoju ličnost i zavolela sebe onakvu kakva sam se rodila.

Tada je moju ljubomoru zamenila radoznalost. Arijina iznenadna promena ponašanja je u meni probudila potrebu da saznam nešto više o njenoj porodici. Nikada, zapravo nisam upoznala njene roditelje. Arija je prebrzo sazrela i, čak i u ranom detinjstvu, obično je dolazila u školu sama. Nije tražila ničiju pomoć i bila je isuviše samostalna. Videla sam njenu majku samo nekoliko puta, kada bi konačno došla i pokupila svoju usamljenu i bespomoćnu ćerku iz škole. Nikada nisam progovorila ni reč sa njom. Ušunjala bi se u školu poput senke i hladno povela Ariju za njenu krhku ruku. Majka je imala ono što mogu jedino opisati kao pogrešan izgled. Bila je moj dokaz da je depresija ipak vidljiva na osobi. Njene oči su bile prazne i izgubljene. Svaki put kada sam je srela, mogla sam da zamislim crni, olujni oblak iznad njene glave, koji ju je pratio kuda god bi krenula. Na pravi pogled sam mogla da pretpostavim da je zatrudnela veoma rano, jer nije izgledala mnogo starije od sopstvene ćerke. Prvi put kada sam je videla, pomislila sam da je Arijina starija sestra.

Stvari su se promenile kada je moja najbolja drugarica počela da liči na svoju majku, koju od tada više nikada nisam videla. Počela sam da gubim bliski kontakt sa Arijom, koji smo do tada čuvale, i igledala je kao da je prolazila kroz neku skrivenu agoniju. Njeni dolasci u školu su se proređivali, a uz to je propatilo i njeno fizičko zdravlje. Njena kosa je izgubila zlatno, jesenje bogatstvo i počela da opada. Nakon njenog dugog ćutanja, konačno sam odlučila da razgovaram sa njom.

Tog dana, došla je u školu sa velikim, punim rancem. Međutim, na časovima nije imala knjige ispred sebe, niti je pratila bilo šta što su nastavnici govorili. Čak su i oni sami oklevali da je pitaju šta se događa, kao da su se plašili priče koja je mogla izaći iz njenih usta. U njenim očima, crvenim od suza, bila je ispisana tragična sudbina. Nakon časova, naterala sam je da zastane i popriča sa mnom. Sela sam na klupu u školskom dvorištu, dok je ona nestabilno stajala ispred mene. Posle zamarajućeg truda, uspela sam da izvučem objašnjenje iz nje. Ispričala mi je o njenom ocu, o načinu na koji ju je tretirao i o njenom planu da pobegne od kuće.

Bila sam drugačija od nje. Brinula sam se osećala sam šok od onoga kroz šta je prolazila, ali je postojala i jedna mana u meni. Bila sam slepa, srećna devojka, koja je u svemu tražila zabavu i pozitivnost. Nisam poznavala zlu stranu ljudi. Odbijajući da je njen otac toliko loš, ubedila sam je da se vrati kući i izdrži makar još jedan dan, pre nego što obavestim odraslu osobu o njenoj situaciji. To je bila moja najveća životna greška, jer se nakon tog dana ni jednom nije pojavila u školi.

Četiri meseca je prošlo. Jedan dan je bio dovoljan da se promeni sve. Jedan odlazak lekaru, jedan jak sedativ i jedna dugačka vožnja. Tako sam ponovo srela Ariju.

Sada je sve počinjalo iznova. Arija je možda u ovom trenutku pokušavala da pobegne iz instituta, kao što je želela da pobegne od kuće. Tema se ponavljala u drugačijoj varijaciji.