Otrovna mladost

17.

Sekunde su sporo prolazile, dok mi je krevet delovao sve neudobniji. Tama i tišina oko mene su me gutale, pa sam pokušala da pronađem utočište u perlastom sjaju zvezda i u melodiji Bruklininog jednoličnog disanja. Svaki put kada bih najzad smirila svoje telo i um, u glavi bi mi sevnula slika hladnih očiju čoveka iz mog sna i čula bih njegovo besno režanje. Ta scena kao da me je podsećala da sam zapravo potpuno sama, da nemam nikoga na svetu ko mi može priskočiti u pomoć. Nije mi pomagao ni mračni ambis sobe, u kojoj sam bila sklupčana. Tražila sam utehu u svom jastuku, koji sam rukama čvrsto stezala uz sebe, poput mladunčeta koje se grči uz svoju majku. Ipak, jastuk nije imao telesnu toplotu, nije disao, nije imao otkucaje srca. Jastuk nije živo biće. Što sam se usamljenije osećala, to je uznemirenost u meni postajala veća. Suze su mi se pojavile u uglovima očiju i navlažile ih, izazivajući blago peckanje. Znala sam da će ovo biti teška noć i pokušavala sam da pripremim sebe na to. Uzdahnula sam duboko.

Pošto sam se u krevetu osećala isuviše statično i vezano, odlučila sam da ću prošetati do balkona. Kroz misli mi je prošlo crveno cveće, koje me je podsećalo na bolnu, tajnovitu prošlost. Kada sam stigla, pokušala sam da ne gledam u plastične saksije, ukrašene lažnim stabljikama, koje su se završavale crvenim krunicama. Tada su se sva osećanja, koja sam dugo potiskivala, probudila i izašla na površinu. Naslonila sam čelo na osvežavajuće staklo i obema rukama se pridržavala za isto. Dah je počeo da mi se prekida i prvo sam pokušala da prigušim jecaje tako što sam sebi šakom pokrila usta. Međutim, znala sam da nije više bilo smisla u skrivanju. Morala sam sve izbaciti iz sebe. Jecala sam jače, ne toliko jako da bi me usnule devojke čule, ali dovoljno jako da sama čujem svoj glas kao da je tuđ. Prsti su mi podrhtavali i lice mi je bilo zaglavljeno u bolnoj grimasi. Dopustila sam sebi da plačem jače nego ikada.

Suze su mi se slivale niz obraze i vrat, dok sam kroz debelo staklo mogla da vidim samo travu, nebo i suprotnu polovinu. Prstima sam grebala prozor dok sam se borila da dođem do daha. Međutim, čim sam podigla pogled, Džefri je stajao na suprotnom balkonu i prstima kucao o staklo, što sam mogla jedva, sasvim tiho čuti. Odjednom sam smirila disanje, pomalo postiđena što me je video u ovakvom izdanju. Smeđokosi dečko je zamaglio staklo svojim dahom i napisao mi poruku:

"Šta nije u redu?"

Izgledao je zabrinuto za mene. 

"Otkud ti ovde?," napisala sam mu, ignorišući prethodno pitanje.

"Svake noći dolazim."

Zbunila sam se. Ispustila sam još nekoliko drhtavih uzdaha, a zatim sam počela ponovo da mu pišem.

"Zašto?"

"Teško mi je da zaspim. Ostajem ovde dok ne postanem umoran."

Nasmešila sam se kroz suze. Ponadala sam se da je zaboravio šta me je pitao na početku razgovora, mada sam znala da su male šanse da je mogao zaboraviti, s obzirom da sam i dalje izgledala sasvim skrhano. Mogla sam videti crvenilo svojih očiju u odrazu stakla. Znala sam da nije mogao ignorisati to.

"Šta se desilo?," upitao je ponovo.

"Ne osećam se dobro," napisala sam, oklevajući pre svakog slova. Međutim, njegov brižljivi pogled je podigao neku hrabrost i poverenje u meni, pa sam obrisala tu rečenicu i nastavila da pišem. "Vratila su mi se teška sećanja."

"Želiš li da pričamo o tome? Uživo, ne preko stakla?"

Na trenutak sam razmislila.

"Kada? Sutra?"

"Ne, mislio sam odmah."

"Ali, kako?"

Na licu mu se pojavio nestašni osmeh, zbog čega sam se zapitala kakav plan smera. Pokušavao je da napiše nešto, ali sam primetila da ne zna kako da sklopi rečenicu. Zamagljivao je staklo i započinjao po nekoliko slova, ali bi odmah nakon toga brisao natpis rukavom i zatvarao se u svoje misli, pokušavajući da nađe bolje reči. Strpljivo sam ga čekala, znajući da ionako nikuda ne žurim. Imala sam celu noć. Znala sam da verovatno neću spavati. Konačno, Džefri je napisao rečenicu, od koje mi se gomila misli zaplela u glavi.

"Hajde da se ušunjamo u Centar."

Činilo mi se da sam ga predugo posmatrala, stojeći sasvim nepomično i ne skidajući zapanjeni izraz lica. On je stidljivo gledao u pod, sa rukama iza leđa. Izgledao je kao da se blago pokajao što mi je to predložio.

"Neko će nas videti," napisala sam.

"Čuvari su samo na izlazima iz zgrade," odgovorio je. "Ne i u samom Centru."

Tada sam dobila želju da ga vidim bez prepreka koje su nas delile. Dobila sam želju da mogu fizički da budem u njegovom zagrljaju. Želudac mi se prevrnuo pro pomisli o odlasku nazad u krevet, gde bih samo nastavila da plačem, sama i nezaštićena, bez ikoga da me uveri da ću biti u redu. Zato sam mu napisala:

"U redu. Hajde da pokušamo."

Na vrhovima prstiju i nogama koje su mi podrhtavale, odšunjala sam se do vrata Centra. Jednim delom sebe sam znala da će biti zaključana i da neću moći da uđem. Međutim, kada sam povukla hladnu, metalnu bravu, otvorila su se, praćena prigušenom škripom. Polako i bojažljivo sam krenula ka drugoj strani. Prostrana hala je bila obojena mrklim mrakom. Tišina mi se uvlačila u kosti i upozoravala me da se okrenem nazad. Ipak, nisam želela da odustanem. Samoća me je plašila više od svega. Bila sam uvučena u nepoznati, misteriozni osećaj bespomoćnosti. Zato mi je Džefri sada trebao više nego ikada. Konačno, opazila sam njegovu visoku figuru pored jedne od zatvorenih prodavnica, koje se nisu mogle prepoznati u mraku. Prišla sam mu bliže, kako bih uverila svoje nemirne misli da je to zaista on. Njegove oči su staklasto sijale čak i u mraku, dok mi se brižljivo smešio, sklanjajući mi pramenove kose sa očiju.

"Šta se desilo, Arija?," upitao je tiho. Njegov ton glasa mi je terao suze na oči, jer se u njemu čulo koliko mu je bilo stalo do mene.

"Ja... Ne znam...," pokušavala sam da prozborim, ali su se reči izgubile u šumi zapetljanih pitanja i misli.

Nežno me je uhvatio za ruku i odveo do jednog od velikih prozora, ispred kog je stajala usamljena klupa. Nečujno smo sedeli, dok nas je Mlečni put obasjavao svojom plavičastom, nežnom svetlošću. Naslonila sam glavu na njegovo rame i duboko se zagledala u zvezde, pomalo ljubomorna na njihovu beskrajnu slobodu otvorenog neba.

"Bojim se svoje prošlosti," započela sam, ne skidajući pogled sa noćnog neba. "Verovatno ne znaš šta mi se desilo, ne mogu ni ja znati. Osećam nečiju strašnu pretnju, kao da napolju ima nekoga ko me čeka. Čeka da ovi ljudi pronađu rešenje za našu mutaciju. Da ja izađem iz instituta. Da budem ponovo nezaštićena." Dok sam govorila, Džefri je samo ćutao i dopuštao mi da iznesem brige koje su me morile. "Osećam se kao malo dete, Džefri. Ništa ne znam. Ne znam kakav je spoljašnji svet i koga ima tamo. Zavisna sam od ovog velikog kaveza. Koliko misliš da će ovo trajati? I šta se dešava posle? Naravno, ne možeš da znaš. Niko od nas ne zna, zar ne? Samo oni mogu da odrede našu sudbinu." Moj glas je postajao tiši i slabiji i počela sam da zatvaram oči. "Ali, tebi verujem. Niko me neće naterati da se odvojim od tebe. Verujem ti... Verujem..."

Polako i postepeno, moje reči su izbledele i izgubile se u tihom snu koji se nadvijao nada mnom.