Otrovna mladost

Kraj

Probudila sam se, ne znajući kada sam tačno zaspala. Motor autobusa je jednolično brujao, dok su točkovi klizili po ravnom putu. Siva traka ispred nas je bila osvetljena samo farovima vozila. Bila je noć. Još uvek nismo stigli? Neki putnici su spavali, dok su ostali nemo gledali kroz prozor. Bruklin je nepomično sedela pored mene, gledajući ispred sebe poluzatvorenim, umornim očima. Mogla sam videti da je primetila da sam budna, ali je izabrala da ne kaže ništa.

Autobus je prelazio preko mosta, ograđenog visokom, lučnom konstrukcijom. Sa obe strane puta, mogla sam videti crni, beskonačno duboki ambis vode, čiji su se talasi nežno poigravali. Ispred nas, tinjala su brojna svetla večno budnog grada. Dakle, ovde sam živela. Ovde je sahranjena moja prošlost.

"Lepo je...," promucala sam sanjivo.

"Jeste," Bruklin je tiho odgovorila.

Polako smo ušli u grad. Autobus nije dugo vozio dok se nije parkirao u dvorište škole, koja mi je budila stara sećanja. Vozač nam se obratio preko zvučnika, kao što je to uradio kada smo stizali u institut:

"Dobrodošli u Pariz! Nadam se da ste uživali u vožnji. Možete da izađete iz autobusa i da sačekate u dvorištu, gde će vaše porodice doći po vas."

Bruklin je imala radostan osmeh na licu dok je išla ka izlazu. Sigurno je bila srećna što će ponovo videti svoje roditelje.

Svi su izašli iz autobusa pre mene. Pognute glave, sporo sam koračala između sedišta, držeći levu ruku desnom. Kada sam izašla, ugledala sam vozača, koji je bio naslonjen na svoje vozilo. Ruke su mu bile prekrštene preko stomaka i pogled mu je bio uperen pravo u nebo.

"Arija?," rekao je, kada me je primetio. "Tvoj stric će biti ovde uskoro. Sačekaj sa ostalima, za kratko vreme ćeš biti kući."

Klimnula sam glavom. U tom trenutku, Bruklin je dotrčala do mene i uhvatila me za obe ruke.

"Sačekaću sa tobom."

Prošetale smo po dvorištu, dok nismo naišle na klupu, koja je gledala u gradske ulice. Bilo je to isto mesto na kom smo pričale kada sam želela da pobegnem od kuće. Talas neke čudne nostalgije je prošao kroz mene. Slike su bljesule u mojim mislima, poput nekog sna. Osećala sam se kao druga osoba. Prošlost, roditelji, škola, a zatim velika ustanova... Sve je to bilo daleko. Delovalo je kao da sam se zaista probudila. Sedele smo blizu jedna drugoj i posmatrale život kako se odvija pred nama: ljudi, koji sa ozbiljnim izrazima lica hodaju u nekom svom pravcu, automobili u žurbi i naizmenično paljenje i gašenje svetala na prozorima.

"O čemu razmišljaš?," upitala je Bruklin.

Nisam joj odmah odgovorila. Dala sam sebi vremena da prepoznam sve emocije koje sam osećala.

"Pitam se gde li je Džefri sada."

"Možda je stigao kući i pre nas. A možda je i on u Francuskoj... Ili makar u Evropi."

"Nisam primetila ni jedan autobus iza ili ispred nas. Ne možemo da znamo da li je njegova grupa odvežena na neki aerodrom i poslata na sasvim drugi kraj sveta."

"Imam osećaj da ćete se naći ponovo. On je uporan dečko, znam da neće odustati od tebe."

Nastala je kratka pauza. Neki članovi grupe su se već sastali sa svojim roditeljima, partnerima ili prijateljima. Posmatrala sam porodice kako se ponovo sklapaju, uz zagrljaje i osmehe. Zatvorila sam oči i uglovi usana su mi se blago podigli. Majka je sigurno bila ponosna što sam preživela. Mogla sam u glavi da vidim toplinu njenih očiju. I dalje je bila tu, poput anđela čuvara.

"Hej," Bruklin mi se ponovo obratila. "Ići ćemo na fakultet zajedno, zar ne?"

Klimnula sam glavom. "Hoćemo."

"Nadam se da nećeš pobeći."

Kratko sam se nasmejala. "Ne, Bruk. Ne idem ja nikud."

"Biće tako zabavno!"

Sivi auto je stao na parkingu i mogla sam videti svog strica kako izlazi. Još uvek je nosio svoje svečane pantalone, košulju i kravatu. Preko ruke je držao blejzer. Umorno se nasmešio i mahnuo mi.

"Moram da idem kući," rekla sam Bruklin. "Videćemo se u školi."

Zagrlile smo se i ja sam bez reči ušla u kola. Stric se pažljivo isparkirao i uključio se u saobraćaj. Naslonila sam glavu na prozor i zagledala se u zauzetu ulicu, dok smo se mirno vozili kroz letnju noć, koja je nežno obavijala Pariz.