Otrovna mladost

5.

Dve polovine su konačno razdvojene i povedene na dve različite strane. Poslušno sam pošla za ostalim devojkama, ne skidajući pogled sa Bruklin, u strahu da ću je ponovo izgubiti. Međutim, sada to nije bilo toliko moguće, s obzirom da je grupa bila znatno manja bez dečaka. Hitro sam koračala, trudeći se da ne zaostajem, dok sam pogledom istraživala svoju okolinu. Hol kroz koji smo prolazili je bio podeljen na dva dela. U jednom su bila naređana vrata sa rednim brojevima, nalik na hotel. Pretpostavila sam da ćemo tamo biti smeštene. Drugi deo je bio neka vrsta kantine. Videla sam uredne stolove i nisam mogla da ne budem impresionirana čistoćom čitave zgrade. Na kraju krajeva, nikoga do sada verovatno nije bilo ovde, osim osoblja. Sve je napravljeno za nas. 

Bruklin nije izgledala kao da je išta od ovoga zabrinjava. Čak naprotiv, izgledala je srećno, gledajući u kantinu obavijenu prijatnom atmosferom, poput nekog modernog, skupog restorana. Mogla sam videti po sijanju njenih proširenih zenica da je jedva čekala da prezalogaji nešto. Tada sam i sama osetila krčanje u stomaku i shvatila da možda već satima ništa nisam pojela. Ili danima... Niko ne zna koliko smo dugo putovali u nesvesnom stanju. Dlanom sam blago pritisla svoj stomak, kako bih svojom sopstvenom telesnom toplotom ublažila bolnu glad. Bruklin je primetila to i spustila mi ruku na rame. 

"I ja sam gladna," priznala je, a onda je oblizala usne.

"Misliš li da će nam dati išta danas?"

Bruklin je poslala kratak pogled ka prozoru na drugom kraju hola, kroz koji se moglo videti zlato zalazećih sunčevih zraka.

"Nadam se," rekla je, uz podizanje obrva. "Inače ćemo ići u krevet gladni."

Dakle, veče je, mislila sam. Zalazak sunca mi je potvrdio tu misao. Moguće je da smo se vozili ceo dan, od ranog jutra. Ali, naravno, nisam mogla biti sigurna u to.

Tada je počelo deljenje soba. Neke devojke su mogle da izaberu sa kim će biti cimerke, a neke nisu imale tu sreću da se upoznaju sa bilo kim, pa su samo čekale da im mesto bude određeno. Bruklin i ja smo imale tu privilegiju i uspele smo da dođemo do dvokrevetne sobe. Smeštaji su uglavnom izgledali isto, s tim što su neki imali po dva, a neki po tri kreveta. Dizajn enterijera je bio jednostavan i moderan, a prostorije su bile prilično male. Ipak, unutrašnjost je bila jako prijatna i lepotu joj je davala neka utešna ugodnost i osećaj sigurnosti. Na prvi pogled se moglo videti da je posteljina na krevetima bila savršeno čista i svaki rub je bio pažljivo ispravljen. Svaki sobičak je imao po jedno malo, jednostavno kupatilo, koje je posedovalo sve što nam je bilo potrebno. Morala sam priznati da su zaista uložili mnogo truda u ovo mesto! Čim smo Bruklin i ja dobile svoj smeštaj, dozvoljeno nam je da zatvorimo vrata, kako bismo mogle da se odmorimo i upoznamo sobu na miru.

"Biram krevet pored zida," rekla je moja prijateljica, uperivši kažiprst ka udobnom ležaju. "Nikada nisam volela da spavam pored prozora. Uvek sam se osećala nesigurno."

Dva kreveta su bila jedan naspram drugog. Jedan je bio tik uz veliki prozor, kroz koji sam imala još bolji pogled na zalazak iznad puste poljane prekrivene tepihom od bilja. Pristala sam na ono što je Bruklin predložila i sela na svoj krevet, osetivši udoban, mekan dušek kako se savija pod mojom težinom.

"Ovo i nije tako loše," moja cimerka je progovorila ponovo, skoro za sebe. "Samo što nisam sigurna čime možemo da se zanimamo ovde."

"Uskoro će nam biti dostupan novi deo zgrade. Sigurna sam da tamo ima nečega zanimljivog."

"Nadam se da me hrana ovde neće razočarati."

Čim je Bruklin pomenula hranu, mali zvučnik pored vrata, koji do tada nisam primetila, se oglasio. Obe smo hitro skrenule pogled ka njemu, a zatim smo se zgledale, čekajući da se nešto desi. Tada je nečiji glas došao sa sitnog uređaja i prekinuo tišinu u sobi.

"Nadamo se da ste svi imali bar malo vremena da se odmorite. Verovatno ste veoma gladni, pa zato možete otići u kantinu, gde vam je spremna večera."

"To sam htela da čujem!," rekla je Bruklin pobednički, uz radostan, zarazan smeh.

Izašle smo iz ušuškanosti svoje udobne sobe i zaputile se ka kantini, gde su druge devojke već zauzimale slobodna mesta, noseći bele, plastične poslužavnike sa večerom. Virnula sam nekoliko puta u tuđe obroke i priznala sebi da hrana zaista deluje primamljivo. Zajedno sa Bruklin, prišla sam šanku, ispred kog je bila kolona gladnih gošća. Nakon kratkog čekanja, došao je red na mene da pokupim svoj poslužavnik. Za šankom je stajala nasmešena, mlada konobarica. Bila je obučena u sličnu uniformu kao osoblje koje smo do tada videli, s tim što je uz to nosila i malu kecelju oko struka. Pozdravila je mene i Bruklin sa radosnim, prijateljskim osmehom na licu ukrašenom maskarom i tankim slojem pudera.

"Dobrodošle, devojke! Želim vam prijatan obrok."

Nagnuta nad šankom, ispružila je svoje duge ruke kako bi nam uručila dva savršeno postavljena poslužavnika. Nakon što smo dobile svoje obroke, Bruklin i ja smo pretražile kantinu, u nadi da ćemo naći dobro slobodno mesto. Na našu sreću, bilo je i više nego dovoljno stolova za sve nas.

"Ova hrana izgleda kao sa reklama!," uzviknula je moja drugarica, dok je sa uzbuđenjem u očima gledala u svoju večeru. Bez oklevanja sam se složila, hitro stavljajući u usta svoj možda prvi zalogaj tog dana.

Prostorija je bila ispunjena zvucima smeha i priče i imala sam osećaj kao da se nalazim u nekom opuštenom restoranu. Ni atmosfera između Bruklin i mene nije bila mnogo drugačija: konačno smo prestale razmišljati i brinuti oko budućnosti i dopustile smo sebi da makar na kratko vreme pričamo i zabavljamo se kao prave drugarice. Bruklin je vidno uživala u svojoj hrani, toliko da nije mogla da dočeka sledeći zalogaj. Zato nije mogla da se odluči između gutanja svog kroasana ili pričanja sa mnom. Nekoliko puta se zamalo zagrcnula zbog toga. Kikotala se mojim šalama i opušteno govorila o raznoraznim temama, dok u jednom trenutku nije naglo stala i zamrzla pogled u nepoznatom pravcu. Miran osmeh je izbledeo sa njenih usana i čelo joj se naboralo. Proverila sam iza sebe, jer sam mislila da je nešto videla, ali se ništa čudno nije desilo. Zagledala sam se dublje u njene zbunjene oči i tiho je upitala, pokušavajući da je vratim iz te zamišljenosti:

"Je li sve u redu, Bruk?"

Ispustila je ostatak kroasana u tanjir i nekoliko puta skrenula pogled u nove prazne pravce, uz neodređene pokrete rukama, kao da obrađuje neku misao u glavi. Tada je ponovo vratila pogled na mene. Njene oči me ni jednom nisu tako duboko osmotrile kao u tom trenutku. 

"Arija... Mislim da te se pomalo sećam."