Otrovna mladost

26.

Dve godine kasnije...

***

Bruklin se nestrpljivo oslanjala sa jedne noge na drugu, dok smo čekale u redu za doručak. Konobarica je bila srećnija nego ikada. Njena profesionalno urađena šminka je blistala na vedroj dnevnoj svetlosti, koja je dopirala od staklenog zida. Ipak, u njoj se preplitalo više osećanja. Bila sam sigurna da je bila radosna zbog nas, ali mi se činilo da se poneka suza skrivala iza njenih trepavica, obogaćenih maskarom. Nedostajaćemo joj, kao i ona nama.

Bruklin i ja smo konačno došle na red da dobijemo svoje poslužavnike. Izabrale smo sto na samom kraju kantine, uz ogroman prozor. Jutarnji zraci sunca su milovali moje obraze, dok sam zamišljeno gledala u dugačak put, koji je vodio u moju nepoznatu budućnost. Šta ću postati tamo, napolju? Videla sam sebe kako stojim pred beskonačnom publikom, dok držim govor o priči ove neobične mutacije. Videla sam se kako nastavljam posao svog strica. Videla sam se kako pomažem mladim ljudima. Videla sam...

"Arija!," Bruklin je prekinula moje sanjarenje. "Kako misliš da opstanem napolju bez ove hrane?"

Zakikotala sam se.

"Sigurna sam da još negde u svetu ima ovako dobre hrane."

Osvrnula se oko sebe i približila se ka meni, kao da se spremala da podeli neku tajnu sa mnom.

"Hej, čula sam da će naša konobarica otvoriti negde svoj sopstveni restoran kada odemo."

"Čekaj... Zar ona sprema hranu?"

Bruklin se nasmešila.

"Provela si dve i po godine ovde i nisi znala? Arija, ti zaista živiš ispod kamena! Ta žena je svo vreme radila ovde i kao kuvarica. Nije li to ludo? Kako postiže sve sama?"

Zbunjeno sam slegnula ramenima.

"Zaposleni ovde me zaista fasciniraju."

Pojela sam zadnji zalogaj sa zadovoljstvom. Znala sam da je ovo bio zadnji put da ću okusiti ovaj savršeni doručak, pa sam svaki trenutak obroka ispunila uživanjem. Dok su druge devojke završavale, ponosni glas mog strica je odjeknuo čitavom kantinom.

"Nadam se da ste imali prijatan doručak! Molio bih vas da polako krenete ka svečanoj sali. Čekaćemo vas tamo."

Vratila sam pogled ka Bruklin.

"Pretpostavljam da je vreme," rekla sam.

"Pomalo sam nervozna!," odgovorila je, dok smo sigurnim korakom išle ka vratima, koja su se nalazila pored ulaza u Centar. "Drago mi je da konačno primamo zadnju vakcinu! Nije prijatno kada te bodu iglama svaki dan tokom čitave nedelje. Pitam se zašto samo nisu pomešali sve lekove u jednu vakcinu."

"Imaju svoje razloge... Verovatno ne bi imala isto dejstvo."

Jedan od čuvara nam je sa osmehom otvorio vrata i klimanjem glave pozdravio svaku devojku. Naša grupa je ušla u dugački hodnik, kroz koji smo prolazili kada smo tek stigli ovde. Kroz stakleni zid, mogla sam da vidim pet autobusa, kako mirno stoje i čekaju nas. Vozači su stajali na parkingu i pričali, dok je jedan od njih držao cigaru između srednjeg i kažiprsta. Moje srce je zaigralo od uzbuđenja. Bruklin me je držala za ruku, dok smo ulazile u široki prostor ispred svečane sale, gde su prvog dana razdvajali momke i devojke.

"Ovde sam upoznala Džefrija," šapnula sam Bruklin, a glas mi se prelomio od naglog talasa izmešanih osećanja.

"Prestani! Dobijam nostalgiju," odgovorila je moja prijateljica.

Zajedno smo ušle u svečanu salu, gde su neki momci već pronašli mesta za sedenje. Ugledala sam Džefrija i došunjala se do slobodnog mesta pored njega. Nežno sam spustila ruku na njegovo rame i on me je pozdravio svojim stidljivim osmehom. Leptirići su se igrali u mom stomaku, dok sam posmatrala sjaj u njegovim očima.

Moj stric je stao ispred publike, zauzevši njegov uobičajeni, svečani stav. Setila sam se prvog puta kada nam se obratio. Svima nam je bio samo neki stranac, koji nas je iz nepoznatog razloga zatvorio u veliku ustanovu. Ovaj put, on je u mojim očima bio roditelj, heroj, čovek koji će mi pružiti dom kada izađem u ogroman, otvoreni svet. 

"Neću dužiti ovaj govor," započeo je. "Znam da jedva čekate da krenete na novo putovanje. I ja sam, zaista, jedva dočekao da ovaj dan dođe. Dan kada ćete steći vašu slobodu. Uskoro ćete primiti zadnju vakcinu za vaš imunitet. Lekovi koje smo vam davali u toku ove nedelje će sačuvati vaš organizam od bolesti i moći ćete normalno da dišete spoljašnji vazduh. Zbog vaše trajne mladosti, životni vek će vam verovatno biti malo produžen, ali želim da se čuvate. Budite dobri ljudi, upoznajte svet i dobro pazite na svoje zdravlje. Moji zaposleni i ja ćemo vam uvek želeti sve najbolje! Sada ćete dobiti zadnji deo svog leka."

Jedan od zaposlenih je redom prozivao imena sa dugačke liste, koju je držao u rukama. Za svakoga je bila spremna po jedna vakcina. Dok sam čekala svoj red, duboko sam uzdahnula i okrenula se ka Džefriju.

"Je li sve u redu?," upitao je.

"Da, dobro sam," odgovorila sam tiho. "Samo želim da se završilo drugačije po moju porodicu."

"Žao mi je..."

"U redu je. Neću biti usamljena. Stric će mi praviti društvo."

Džefri se nasmešio, gledajući u osnivača instituta, koji je mirno stajao ispred izlaza iz sale. Oni koji bi primili vakcinu, stali bi u veliki red koji se tamo formirao.

"Mislim da će nas ponovo razdvojiti u grupe kada budemo ulazili u autobuse," Džefri mi je šapnuo na uvo. "Zato, pre nego što pročitaju tvoje ili moje ime, želim nešto da te pitam."

Čekala sam da nastavi.

"Hoćeš li mi dati svoju adresu kada se svi vratimo kući? Mogli bismo nekada da izađemo..."

Tiho sam se nasmejala.

"Da li me ti to zoveš na sastanak?"

"Možda..."

"Šta ako živimo na drugim krajevima sveta? Šta ako uopšte nismo sa istog kontinenta?"

"Ako je tako, pronaći ću te, zvezdice."

Nasmešila sam se, pokušavajući da sakrijem suze, koje su mi se sakupljale u očima. "Obećaj mi da ću te videti ponovo."

"Bruklin Denev!," začulo se ime moje prijateljice, nakon čega je ona skočila sa svog mesta.

"Obećavam," šapnuo je Džefri.

"Arija Stjuart!," oglasio se radnik. Dugo je prošlo od kako sam čula svoje prezime. Polako sam ustala sa svog sedišta, ne skidajući pogled sa Džefrija.

Čovek u plavoj uniformi mi je ubrizgao providnu tečnost i pokazao mi da stanem u redu ispred izlaza.

"Dve grupe su spremne!," izjavio je Frenk.

Vrata sale su se otvorila i jedan od zaposlenih nas je poveo ka hodniku.

"Arija, vaša grupa će biti odvezena do tvoje škole," rekao mi je stric dok sam odlazila. "Videćemo se tamo, a zatim idemo kući."

Pre nego što sam izašla iz sale, okrenula sam se po zadnji put. Džefri mi je mahnuo, sa stidljivim osmehom na licu, a ja sam uzvratila na isti način.

Naš red je ćutke sišao niz velike stepenice. Pred nama su bila otvorena velika vrata zgrade. Izašli smo napolje i osetila sam kako mi povetarac prolazi kroz kosu. Zatvorila sam oči i duboko udahnula svež vazduh.