Otrovna mladost

9.

"...a takođe volim i sladoled od vanile. Moj omiljeni! Umalo da zaboravim i palačinke sa orasima i čokoladnim kremom. Mislim da se sećam jedne poslastičarnice gde sam išla da jedem palačinke. Veruj mi, Arija, da su tamo slatkiši nešto posebno! Naravno, takođe volim i..."

Bruklin je bila udubljena u pričanje o svojoj omiljenoj hrani, što me je činilo pomalo gladnom, iako smo skoro doručkovale. Dok sam je slušala, zajedno smo umerenim korakom šetale po Centru, razgledajući oko sebe. Ova nova sredina mi je već prirasla uz srce i već sam se osećala kao da sam u svom novom domu. Ono što sam primetila je to da su ovde postojale i prodavnice. Međutim, pitala sam se čime se stvari plaćaju, jer smo mi zaista dovedeni bez ičega, što znači i bez para. Da li je sve besplatno? Pretpostavila sam da ćemo to saznati kada se malo uhodamo u način života u ovom institutu. Kada je videla da sam se malo isključila iz priče o slatkišima, Bruklin mi je dotaknula rame i rekla:

"Hej, o čemu razmišljaš?"

"Ni o čemu," odgovorila sam joj, vraćajući se u sadašnjost. "Samo sam se zagledala."

"Da li ti je još uvek u glavi onaj lepi momčić?," zadirkivala me je.

"Jeste sladak, ali nisam o njemu mislila."

"Kako se zove? Još uvek mi nisi rekla ništa o njemu."

Počele smo da pričamo o toj novoj temi. Ispričala sam Bruklin sve detalje našeg prvog susreta i moje nezgode koja mi se desila tokom razdvajanja. Od padanja u sred brze, uspaničene gužve, do pomoći koju mi je Džefri pružio. 

"Da se to samo i meni desilo!," zaneseno je uzviknula. "Potrudiću se da se slučajno sudarim sa nekim u narednim danima.

Nasmejala sam se. Priča nam je toliko skrenula misli da smo zamalo propustile svetleći ekran pored kog smo prolazile. Srećom, Bruklin ga je primetila i pokazala na njega, a zatim sam i ja postala zainteresovana i privučena velikim, naglašenim slovima, poput onih u novinama. Znak se nalazio pored vrata za jednu od učionica i nekoliko devojaka su takođe bile tu. Ekran je prikazivao naslov predavanja koje će se uskoro održati:

VEČNA MLADOST (prednosti i mane mutacije)

"Želiš li da ga odslušamo?," predložila je Bruklin. "Počinje za desetak minuta."

"Zašto da ne?," složila sam se.

Dok smo čekale, dobile smo priliku da se upoznamo sa još tri devojke, koje su takođe želele da idu na predavanje. Bruklin je vrlo lako započela razgovor sa dve nove drugarice u isto vreme, a ja sam primetila da je treća devojka bila malo stidljivija, pa sam joj prišla da se predstavim. Čim sam je videla, prepoznala sam je kao putnicu iz drugog autobusa, koja se nije probudila na vreme. Bilo mi je drago da vidim da je živa i zdrava.

"Moje ime je Arija," predstavila sam joj se.

"Drago mi je. Ja sam Medison."

Ubrzo je njena povučenost nestala i počele smo opuštenije da pričamo. Potvrdila mi je da je zakasnila sa buđenjem.

"Data mi je prevelika doza sedativa," objasnila je. "Pogrešno su procenili da je to odgovarajuća količina za mene, dok je zapravo bilo previše. Zato sam se malo teže probudila i trebala mi je pomoć, ali je na kraju sve bilo u redu. Međutim, dobra strana je to što su mi dali neke lekove koji smanjuju dejstvo sedativa i zbog toga mi se brže vraćaju sećanja."

"Stvarno? Da li se sećaš kako su nas uspavali?"

"Toga još ne, ali se sećam svoje prošlosti."

"To je odlično! I ja pokušavam da se setim, ali to mi baš i ne ide od ruke!"

"Budi strpljiva. Postepeno ćeš se setiti svega."

Ubrzale smo vreme neobaveznom pričom i lako smo dočekale trenutak kada su se vrata učione otvorila. Na ulazu nas je sa toplim osmehom dočekala mlada žena obučena u elegantnu haljinu. Njena odeća je bila drugačija od jednostavnih, plavih uniformi, koje je nosila većina osoblja. Pokretom ruke nas je pozvala unutra. Njen ljubazan osmeh je činio da se osećam vrlo dobrodošlo. Ušla sam, sa drugim devojkama u salu za predavanje, koja je bila znatno manja od svečane sale u kojoj nam se obratio osnivač, ali je, naravno, bilo i više nego dovoljno mesta. Nakon nekoliko trenutaka, jedna grupica dečaka je ušla u salu, sa stidljivim izvinjenjima na zakašnjenju. Osvrnula sam se ka njima, u nadi da će jedan od njih biti Džefri, ali on nije bio tamo. Ubrzo se mala publika smirila i predavanje je moglo početi.

"Dobrodošli! Moje ime je Talija Kolton i radim kao profesorka biologije. Držaću vam predavanja o vašoj mutaciji, o vašem telu i pomoći ću vam da vodite što zdraviji život u institutu. Kao što ste videli, u Centru se nalazi nekoliko učionica i postoji nekoliko termina predavanja. Vi sami možete birati kojim ćete predavanjima prisustvovati, ako to, naravno, želite. Imate potpunu slobodu po tom pitanju! Samim time, možemo započeti naš čas. Sigurna sam da vas je gospodin Landon, osnivač našeg instituta, već upoznao o razlogu vašeg boravka ovde. Imate veoma retku genetsku mutaciju, koja sprečava vaš organizam da ostari. U pitanju je promena u vašim hormonima, koja, pored večne mladosti prouzrokuje i brojne komplikacije. Do sada ste verovatno primetili da govorimo kako je ovaj sindrom novootkriven, ali je zapravo postojao dugo pre nego što smo krenuli da ga izučavamo. Deca sa ovom vrstom genetike su normalno rasla i razvijala se do osamnaeste godine. Tek tada bi se njihov metabolizam promenio. Ovi mladi ljudi bi prestali da stare, ali bi retko ko doživeo duže od dvadeset godina. U skoro svim slučajevima, dobili bi dijagnozu neke opasne, terminalne bolesti. Najčešće bi to bili rak, neurološki poremećaji kao Alchajmerova bolest ili brojni opasni virusi, kojima do sada nije pronađen lek. Postojali su čak i slučajevi neobjašnjive, terminalne depresije, koja se uvek završavala samoubistvima. Ova mutacija je, takođe, prošla kroz evoluciju. Vaša generacija je žrtva ovoga i zato je sada svaka osoba sa ovim sindromom neplodna. Zbog ovoga je "vrsta" na ivici istrebljenja. Međutim, na koraku smo rešavanja ovog problema. Upoznati ste sa time da je struktura vazduha iz spoljašnje okoline fatalna po vas. U njemu se nalaze brojni mikroorganizmi koji vam mogu preneti bolesti. Zato je ova zgrada kreirana na poseban način. Vazduh prolazi kroz filtere, koji ga čiste od neželjenih bakterija. Na ovaj način, vi ste bezbedni, dok ne pronađemo rešenje koje će vam omogućiti slobodno kretanje napolju. Ovaj sindrom se i dalje proučava i moguće je da će u budućnosti biti napravljena vakcina, koja će vam ojačati imunitet i pomoći vašem telu da spreči pojavljivanje terminalnih bolesti."

Nakon ovoga, profesorka Kolton je krenula pričati o našim hormonima. Nisam se mnogo razumela u ovaj deo biologije, pa su mi misli malo odlutale. Dok sam u pozadini mogla čuti njen prijatan, umirujući glas, bacila sam pogled kroz mali prozor, koji se nalazio na vratima. Na sve strane bili su momci i devojke, koji su išli svojim poslom, razgledajući Centar. Ja sam se, međutim, fokusirala na jedna siva, mračna vrata, u zabačenom, praznom uglu. Bila su daleko od mene, ali sam mogla videti znak zabranjenog ulaza na tim vratima. Ipak, nešto u vezi njih me je privlačilo da proverim šta se tamo nalazi.