Dok Disem

Prolog

U kristalno plavim ocima vidim samo prezir dok kao dva najveca stranca sedimo jedno nasprem drugog. Podrhtim od njegovog pogleda koji me tjera da se zapitam zasto sam jos uvijek ziva, zasto ne pobjegnem glavom bez obzira od njega!? Jedva da disem, jedva da moja pluca zahvataju dovoljno vazduha da se ne ugusim u sopstvenoj patnji dok me gleda kao neprijatelja.  Nije progovorio ni jednu jedinu rijec od trena kada  me je doveo posle 2 godine patnje i bola  nazad u kucu koja je za nas trebala biti najtopliji dom  sa puno dece koja veseli trckaraju ogromnim dvoristem. Trebalo biti... To je rijec koju imam i koja mi jedina ostaje jer sve pa cak i masta o zajednickom domu bila je zakopana proslost. 

Kako sam ga voljela, kako sam nekada uzivala dok se ogledam u tim plavim kristalima... U njima  nekad je bio odraz srecne zene koju zaljubljeno posmatraju ta dva nebeska oka.  Nekad sam bila srecna u zagrljaju koji je bio moje sve, utociste, spokoj, raj i pakao... Nekad smo bili par o kom su brujali svi koji su ikada culi za porodicu Vladov.

Jos nosim njegovo prezime i ako vec dve godine nasi putevi su razdvojeni, a on je kroio moje tako da svaki bude corsokak koji ce me vratiti na sam pocetak.

Hteo je da me kazni... uspeo je

Hteo je da unistu moj zivot... Uspeo je

Hteo je da osmijeh zaboravim... Uspeo je

A nisam kriva!

Uspeo je sve... Prokleti mocni Filip Vladov oterao me od sebe, pomislila sam da su  teski okovi skinuti sa mene kada me "izbacio" iz kuce i poslao na drugi kraj drzave ali nijesu. Imao je punomocje nad mojim zivotom, kontrolisao ga je  cak i ako ga 2 godine nijesam ni cula ni vidjela. A patila sam,  boljelo me je sve... Najvise srce! Nije mi vjerovao, nije ni zeleo da saslusa!  Stavio je teze okove mojim odlaskom, a mislila sam da ne moze boljeti vise od mrznje kojom me zasipao tada.

I sada kada ga pitate reci ce da sam nevjerna kucka, koja je lagala ceo svoj zivot da ga voli... Secam se kako sam na koljena molila da me veliki Filip saslusa, ponizila sam sebe i svoj obraz moleci ga pred njegovom sestrom i majkom da spozna istinu u mojim ocima bar one ga nikada nijesu mogle slagati.  Vukla sam se za njim kao stene za svojim vlasnikom koji ga upravo pokusava ostaviti u sred nicega samog da skapa od gladi dok zivi u sjecanjima ljepog zivota.

" Zmijo zenksa, zbog takvih je covek napustio raj..."

Rekao je tada dok gleda u moje oci natekle od suza dok ga drzim za kraj kosulje i pokusavam naterati da stane, da ne odlazi i ne okrece ledja od mene. A prave zmije smijale su se, smijale su se iza ugla dok me on pred svojm ljudima ponizava  najgorim rijecima. 

Ne trudim se pogledati ga, ne trudim se traziti objasnjenje zasto sam ovde opet posle 2 godine. Rane su jos svijeze mislim da nikada nece zarasti jer sjecanje je dovoljno da me probode svako vece u te iste rane terajuci ih da opet prokrvare.  Izgledam hladno dok on u crnom odijelu gleda negde u daljinu i ispija vreo caj usporeno... Izgledam hladno ponavljam, a  kad god bih osjetila njegov pogled na sebi izgubim dah i prokunem se po ko zna koji put u ove dve godine. Jos drhtim od njegovog pogleda, jos mi srce kuca, jos uvijek osjecam bol koja je trebala da nestane odavno. Covek za kog bih zivot dala nije mi vjerovao!? Nije li to dovoljan razlog da budem zaista zmija kako me je on nazvao tada?

Tisina mi je smetala, ali se ne usudjujem da je prekinem... Zelim da idem iz ovog doma sto prije bilo mi je dobro u onom paklu gde sam bila pre. Ovde? Nista se nije promenilo,porodicna kuca Vladovih ostala je bas onakva kakvu sam je uredila kada sam mastala divan dom.Svoj mlad zivot sam unistila voleci njega.  Mozda stvari nije pomjerao da bi one podsetile na mene i na to koliko me mrzi!? Nepravedno me mrzi,ali ponos Filipa Vladovog nikad nije dopustio da  mu zaista kazem istinu. Nikad ove zelene oci koje imam nijesu pogledale drugog, nikad ove ruke koje imam nisu dotakle tudje lice i srce u grudima koje nosim od 18-te godine tetoviralo je samo njehovo ime. Liana Vladova oduvijek je bila srcem, dusom i tijelom Filipova bio joj je prvi i jedini samo on to nije zeleo da ceni. Ponos ubija i najvece ljubavi tako je i ova nasa ljubav bila ubijena, sravljena sa zemljom i polako postala je pepeo i prah.

♡♡♡♡

Nadam se da ce vam se dopasti ❤