Život ili Smrt

3.glava

Ušavši u zgradu otišla sam pravo do lifta, a zatim do 9. sprata gde su moje i kancelarije mog tima. Kada su se vrata lifta otvorila izlašla sam a pogledi svih su bili na meni. Kao i obično mrtva je tišina i svi su mirni, a jedino što je neko mogao da čuje su moje štikle koje lupaju po podu.
Ušla sam u sobu za sastanke gde sam se srela sa svojim timom, našim šefom i nekim tipom kojeg vidim prvi put. „Drago mi je da ste konačno odlučili da nam se pridružite agente Kesler." Vrlo sarkastično je dobacio moj šef.
"Dobro jutro i vama, gospodine." Mirno i vrlo staložen sam mu odgovorila a zatim sela između Mihajla i Stefanije. Jana je prišla do mene i dodala mi kafu, ne želeći da pričam samo sam se nasmešila i klimnula glavom.
"Hvala Jano." Tiho sam joj šapnula.
"Nema problema." Rekla je i vratila se do svoje stolice.
Gledam čoveka koji stoji pored mog šefa Nadarevića i sigurna sam da će mi mnogo ići na živce. Izgleda da ima oko 22 godine, dakle oko 4 godine mlađi od mene, njegova svetla kosa je prilično kratka i ima sasvim obične smeđe oči. Samo ne mislim da Nadarević treba da dovede nekog ovako mladog u naš tim, ovaj dečko treba da stekne iskustvo na nekim lakšim mestima i onda se pridruži nečem velikom kao što je ovaj tim.
„Imam dve stvari koje moram da objavim ovom timu. Pretrpeli smo veliki gubitak jednog od naših prijatelja i jednog od naših najboljih agenata, i zato dovodim jednog novog agenta koji će raditi sa vama agente Kesler. David Janković je-" Nisam želela da završi tu rečenicu.
„Svi znamo šta je sa Davidom, pa bih volela da se samo zaustaviš. Samo nisam sigurna zašto misliš da mi treba partner ili zašto dovodiš ovo dete u opasnost. Trebalo bi da ima više vežbe i iskustva pre nego što krene pravo u ovakve stvari koje bi ga mogle ubiti." Odgovorila sam mu prekrstivši noge i polako se naslonivši na stolicu.
"Uveravam vas da je spreman za ovo, video sam ga kako trenira i najbolji je u svom timu. Mislio sam da može mnogo toga dobrog da nauči od tebe pa sam mu dozvolio da ti bude partner. Svestan je toga da ako nekoga dovede u opasnost ili napravi neku grešku biće izbačen iz tima, tako da ne brini." Nadarević ne pokušao da ugasi svaku moju sumlju dok sam ja uspostavila kontakt očima sa tim novim dečakom koji je izgledao nervozan zbog razgovora sa mnom.
"A tvoje ime bi bilo?" Upitala sam njega direktno.
"To je agent-" počeo je Nadarević ali sam ga presekla usred rečenice.
"Mislim da sam njega pitala za ime, a osim toga bićemo partneri pa mora kad tad da razgovara sa mnom. Dakle, tvoje ime bi bilo?" Videla sam kako se malo opustio kada sam se njemu direktno obratila.
"Kosta Pavlović gospođo." Odgovorio je sa grubim glasom a ja sam se samo nasmešila dok se ekipa malo više smejala. Ustala sam i polako prišla do njega i čini se da sam ga ponovo unervozila, bez ikakve namere da to uradim.
"Nema potrebe za tim gospođo, možeš me zvati Jelena ili čak Kesler...dobro došao u tim klinac." Sa osmehom sam mu rekla i pružila mu ruku da bi se rukovali što je on rado učinio.
"Hvala ti." Rekao je sa vrlo velikim osmehom a ja sam klimnula glavom i vratila se na svoju stolicu.
Znam da on nije David, ali obećala sam da ću ići dalje i da neću ostati na nečemu što se dogodilo u prošlosti, tako da ću biti fina dok on nešto ne zezne.
"U redu, kao što sam rekao, imam 2 stvari da kažem, a pošto sam rekao prvu, rado bih prešao na drugu... ustvari mislim će Tadej preuzeti odavde pošto mi je trebalo samo da predstavim agenta Pavlovića, ugodan dan agenti ." Iznenada je rekao i izašao do lifta dok je Tadeja ustao i prišao radnoj tabli.
"Imamo novi slučaj i krećemo odmah. Forenzičari su već ma mestu zločina i sumnjaju da će biti još ubistava." Izložio je podatke a onda počeo sa žrtvom.
"Žrtva je 19-godišnja Anica Jovanov, njeni roditelji su prijavili njen nestanak pre dva dana i konačno smo je našli...ali u vrlo lošem stanju. Jana i Mihajlo će otići da razgovaraju sa porodicom, Pavlović i Jelena će otići na mesto zločina dok Stefanija i ja idemo do tehničara." Tadej je podelio zadatke dok sam ja uzela kopiju dosijea.
"Hajde idemo mojim kolima da ne moraš da me pratiš unaokolo.“ Rekla sam mu i uzela sve svoje stvari, a zatim otišla do lifta.
Nakon što smo ušli u auto, dala sam mu njen dosije i time ga vrlo zbunila.
"Reci mi šta misliš o njoj." Jasno sam rekla i krenula da vozim do mesta zločina dok je on otvorio dosije.
"Sve izgleda odlično, bez hapšenja, bez optužbi za drogu, sjajan student sa bogatim roditeljima... ou, ovo stvarno nisam to očekivao, ali ona je usvojena i jednom je imala abortus." Rekao je začudjeno a ja sam ipak htela da nastavi dalje.
"Mentalno zdravlje?"
"Pila je neke antidepresive i razgovarala sa psihijatrom... ali osim toga ništa." Rekao je i zatvorite fasciklu.
"Nadamo se da će Jana i Mihajlo dobiti još nešto od porodice." Rekla sam skrećući levo.
"Mogu li nešto da te pitam?" Pitao je i znala sam da će sada postaviti neko glupo pitanje.
"U redu mali slušaj, ako trebaš da razgovaraš sa nekim ili ti je potrebna pomoć, tu sam, ali postoje neka pravila koja bih stvarno volela da zapamtiš. Pre svega, ne pričam o svom bivšem partneru, tako da ne pitaj za njega, a 2. ne volim da pričam o svom privatnom životu dok te ne upoznam više. Sada pitaj šta god želiš." Vrlo sam ga zatekla sa time što sam rekla.
"Um... izvini nisam znao da ne voliš pitanja. Nego zanima me koliko dugo si u timu?" Pitao me je dok sam parkirala auto blizu mesta zločina.
"Pošto sam završila vojsku došla sam ovde... a to bi bilo oko 6 godina. Koliko ti imaš godina?"
"Imam 22." Rekao je i ja se nasmejala na svoju dobru pretpostavku.
"Još pitanja?" Upitala sam dok sam izašla iz auta, a on odmah iza mene.
"Ne gospođo." Rekao je a ja sam odmah stala zbog čega je on naleteo na mene. "Rekla sam ti, zovi me Jelena." Rekla sam pomalo nervozno a on je klimnuo glavom.
"Izvini Jelena." Rekao je posle čega smo otišli pravo do forenzičara.
Verovali ili ne, nalazimo se na nekom starom groblju koje danju izgleda stvarno jezivo, Bog zna kako izgleda noću. Pokazala svoju značku jednom od policajaca koji obezbeđuju mesto zločina posle čega smo smeli da prodjemo.
"Zdravo Dajana." Pozdravila sam našu crvenokosu forenzičarku koja mi se osmehnula.
"Zdravo Jelena, a ko bi ovo bio?" Zbunjeno me je pitala pokazujući na Pavlovića.
"Agent Pavlović, moj partner. A sada koliko je loše?" Upitala sam je ozbiljno, a ona je pogledala u telo prekriveno belim čaršavom.
"Zaista je loše, tako da Pavloviću ako imaš problema sa nekim gadnim stvarima ili nečim sličnim treba da ostaneš ovde." Dala mu je iskren savet ali ja sam imala drugačije planove i sasvim drugačije mišljenje.
"Ionako treba da se navikne." Na moje mišljenje je on samo klimnuo glavom.
"Pođi sa mnom." Rekla je i otpratila nas do jednog groba na koji je telo bilo naslonjeno. Dajana je polako povukla čaršav i stvarno sam više nego šokirana onim u šta gledam.
Devojčica je ubodena u srce nožem koji joj još uvek stoji uboden u grudima. Čudno je to što obučena je u čistu belu spavaćicu, a izgleda kao da je osobi koja ju je ubila na neki način stalo. Ne bi je bez razloga presvlačio u čisto. Ali ono što mi je najviše privuklo pažnju je žuta ruža koju žrtva drži u ustima.
"Ko god da je ovo uradio, sigurna sam da zna šta radi." Pričala sam dok sam hodala okolo. Stavila sam rukavice na sebe i onda pažljivo pogledao telo ispred sebe. Uzela sam njene ruke u svoje, ali nisam mogla da nađem nijedan znak borbe.
"Volela bih da potražite ubod iglom ili nešto u njenoj krvi od čega bi mogla da se onesvesti." Zamolila sam gledajući u Dajaninom pravcu.
"Učiniću to i pozvati te što pre budem mogla."
"Ima li nešto što ne vidimo?" Pitala sam i blago se nasmejala pošto je Kosta prišao i počeo da traži dokaze i gleda okolo.
"Uzrok smrti je jasan, nema tragova tuče ili bilo kakvih modrica na njoj... ali... ima jedna stvar...” Rekla je prilazeći devojci.
Kosta i ja smo se zbunjeno pogledali, a zatim polako okrenuli ka Dajani kako bismo mogli da vidimo o čemu se radi. Polako je uzela ružu iz usta, a mi smo se sagnuli i videli da joj nema jezika.
"O, zaboga!" Naglo sam rekla i okrenula pogled u stranu dok je Kosta postao malo bled.
"Koliko neko mora biti bolestan da ovo uradi?" Kosta me direktno pitao a ja sam duboko udahnula i prišla devojci.
"Moraš biti stvarno bolestan da uopšte ubiješ a kamoli nešto ovako... jer je ovo zaista nešto gadno i bolesno za uraditi..." Pogled sam preusmerila ka Dajani očekujući da nešto još kaže.
"Neko ga je isekao." Rekla je a ja sam se sarkastično nasmejala.
"Vidim to vrlo jasno..." Odgovorila sam  dok sam nastavila da gledam oko groba, ali bez uspeha pošto nema ničeg neobičnog.
"Je li to sve?"
"Za sada to je sve što znam, ali nazvaću te kada nešto saznam."
"Hvala Dajana, ostaćemo na vezi." Posle toga sam uzela slike koje mi je dala i otišla nazad do auta sa Kostom koji je postao malo tiši. Bila sam u pravu da treba da prvo stekne iskustvo a onda krene na ovakve stvari.
Vozila sam se do zgrade u tišini jer ja stvarno nisam imala šta da ga pitam, a ako je hteo, mogao je da me pita šta hoće.
Parkirala smo auto i vratili smo se u salu za sastanke gde nas svi čekaju.
"Šta imamo za sada Tadeja?" Na moje pitanje on je , a on je uzeo papire sa stola.
"Tehničari nisu našli mnogo u njenom telefonu ili kompjuteru, sve je normalno i ništa neobično. Još uvek nešto traže i javiće se ako nešto nađu. Šta je porodica rekla?“ Pogledi su se preusmerili ka Jani i Mihajlu.
"Rekli su samo ono što smo mi već znali, osim toga su samo dobre stvari. Devojka je dobra učenica, neudata je i radi za neku dobrotvornu kompaniju." Jana je odgovorila jasno i jednostavno.
"Mesto zločina?"
Slike koje sam dobila počela sam da lepim po radnoj tabli gde svi mogu da vide.
"Nema znakova borbe ili svađe, ali tražila sam od Dajane da potraži nešto u njenoj krvi ili na telu. Bila je obučena u novu belu spavaćicu, jezik joj je odsečen, a u ustima je imala žutu ružu."
Napravila sam kratku pauzu da bi pogledali u slike a zatim nastavila.
"Jezik mora biti odsečen jer je osoba koju je ubica zamislio kada je ubijao rekla nešto što ne bi trebalo i što je izazvalo ova ubistva...ali ja nisam baš sigurna za ružu." Mihajlo je dodao gledajući pravo u sliku sa ružom.
"Kada sam bila mala, moja mama i ja smo volele da radimo u bašti sa ružama i znam svako značenje svake ruže...a žuta ruža predstavlja ljubomoru, tako da znamo zašto ubija." Odgovorila sam prisećajući se prošlosti.
Tek što je postala tišina, Tadejin telefon je počeo da zvoni.
"Tehničari imaju nešto." Rekao nam je posle par sekundi i prebacio poziv na zvučnik.
"Govori glasnije." Stafanija je dobacila.
"Počeli smo da gledamo u njen telefon i kompjuter, ali nismo mogli ništa da nađemo što je vrlo vrlo čudno jer je čak i google istorija izbrisana. Tako da smo dobili ideju i kada smo dublje pretraživali saznali smo da je neko izbrisao sve sa njenog telefona. Radimo na kompjuteru, ali ona ga ima samo 2 nedelje tako da neće biti mnogo stvari."
Jedan od tehničara je rekao su iznervirano odmahnuli glavama.
"Sranje!" Rekla sam naslonivši se na stolicu.
"Hvala vam i pozovite nas ako bude nešto novo." Tadeja im je odgovorio i završio poziv.
"To će biti sve za danas, sutra ćemo otići da razgovaramo sa društvom i početi da gledamo mnogo dublje u njen život." Tadeja nam je rekao posle čega su svi počeli da se pakuju.
Ja sam uzela svoje stvari i zatim krenula ka vratima kancelarije.
"Laku noć svima." Dobacila sam im iznervirano a zatim brzo otišla do lifta.
"Laku noć." Stigli su da odgovore pre nego što su se vrata lifta zatvorila.