Život ili Smrt

1.glava

*2 sata ranije*

"Hajde Davide, moraš da ostaneš sa mnom!" Glas mi je drhtao dok sam pritiskala stomak svog partnera.
Posmatram kako mu košulja menja boju iz bele u crvenu. Tragovi se šire od stomaka ka celoj košulji.
Sva ta krv sa njega prelazi na moje ruke i košulju. Ovo je previše krvi. Ne bi smeo da gubi ovoliko krvi. Ne sme ovoliko da krvari. Inače se neće dobro završiti.
"Jelena, molim te, reci mojoj porodici da ih volim...nikad nisam želeo da odem bez pozdrava." Pored njegovog glasa u pozadini sam već mogla da čujem kola hitne pomoći kako nam se približavaju.
"Ti si jedan veliki idiot i sam ćeš im to reći! Čuješ li me?! Da se nisi usudio sad da mi zaspiš!" Vikala sam i on se nasmejao iako je bio u velikim i neopisivim bolovima.
"Zaboravio sam koliko ponekad možeš biti tvrdoglava." Uspeo je da me nasmeje i u ovom trenutku.
Nisam smela da progovorim plašeći se suza, zato i jesam samo pritisla ranu još jače nego malopre.
Podigla sam pogled sa krvi i pogledala njega, pokušavajući da ne pokažem strah koji je zasigurno tu.
Njegove nebo plave oči pokušavaju da me gledaju, ali znam da je teško i da ga boli, ali ne može da odustane. Neću mu dozvoliti da odustane. Ne sme da odustane, ne sada. Ne sada kada ima toliko lepih vesti.
Polako sam mu slobodnom ali idalje krvavom rukom pomerila jedan pramen njegove plave kose sa lica a on se samo bolno smešio.
Skupila sam snagu da progovorim opet kada sam videla da sve sporije počinje da trepće.
"Da se ​​nisi usudio da umreš na mojim rukama! Moraš da preživiš da bih mogla sama da te ubijem jer si primio taj metak umesto mene."
I drugu ruku sam odmah zatim dodala preko prve stiskajući ranu.
Osetila sam kako je svoju ruku stavio preko mojih a zatim palcem nežno prešao preko ruke.
"Ti si najbolji partner koji neko može imati...hvala ti za sve...." Jedva je govorio, reči su mu bili samo šapati koje sam jedva čula.
Sve se desilo u sekundi, hitna pomoć je istrčala iz vozila, a naš tim je dotrčao do nas gledajući sa nevericom na licu.
"Šta se dogodilo!?" Tadej je upitao čim nas je ugledao.
Gledala sam bledo u njega i posmatrala kako se kapljice polako cede sa njegove crne kose, isto kao i sa odela. Ceo je mokar od skoka u reku da bi sustigao osobu koja je pucala. Tražila sam neko osećanje u njegovim tamno plavim očima ali sve što je tu bilo je šok, i jedna suza koja je pala niz levi obraz.
"Ne!" Janin vrisak se čuo čim je dotrčala do Tadeja, tada je i ugledala celu scenu ispred nje. Plava kosa joj nije bila skupljena ali ipak joj vetar nije dopustio da sa njom sakrije te svetle oči kao lešnici. Desna šaka joj je prekrivala usta pokušavajući da zaustavi jecaje koji prete da se čuju.
Pored njih dvoje je nepomično stajao Mihajlo kome smeđa loknasta kosa prekriva iste kestenaste oči pune suza. Nije imao nikakvu reakciju sem da je stajao ne skidajući pogled sa Davida.
Pored njega je naš psiholog Stefanija čija je crna kosa skupljena u rep tako da ne može da sakrije svoje zelene oči koje više nisu prelepe svetle nijanse zelene...sad su crvene i pune suza. Ona nije krila nijedno osećanje, pustila je da joj suze padaju bez ikakvog pokušaja da ih zaustavi.
Posmatrala sam ih svo 4 ne znajući šta da kažem. Ne znajući da li i onu krive mene za ovo, isto koliko i ja krivim sebe.
Ljudi iz hitne pomići su nakon što su Davida prebacili u nosila odmah ubacili u vozilo koje je odmah i krenulo. U trunutku kada sam htela da odem do svog auta Tadej me je zaustavio. Odgurnula sam ga od sebe besna zbog činjenice da me sprečava da krenem za njim
"Šta je sada?!" Glasno i poprilično besno sam ga upitala a on mi je stavio ruke na rame.
"Smiri se prvo... hajde diši."
Sklonila sam se od njega i napravila par koraka unaokolo, i uz to uzela par dubokih udaha pokušavajući da se bar malo smirim.
"Bolje?" Čula sam Tadejev glas kako me mirno pita.
"Da..." Neiskreno sam mu odgovorila i okrenula se ka njima i srela se sa tuznim pogledima.
Nemam nameru prva da progovorim od straha šta njihove reči mogu biti, zato sam i čekala da bilo ko od njih nešto kaže.
"Jesi li povređena?" Jana je bila prva da bilo šta pita, a ja sam samo odmahnula glavom i pomerila moj pogled ka Tadiji. "Moramo da krenemo za njima...puno krvi je bilo na njemu...molim te da krenemo odmah..." Tiho sam rekla i on je klimnuo glavom.
"Idi sa Stefanijom a mi ćemo biti odmah iza."
Nije nam više ništa trebao reći, obe smo već potrčale ka automobilu koji stoji parkiran.