Život ili Smrt

14.glava

Poslednje čega se sećam od sinoć je moja užasna reakcija i Mihajlo koji me je nosio u moju sobu nakon 2 sata plakanja i lomljenja svega što mi je palo pod ruku.
Polako sam ustala iz kreveta i onda su sećanja počela da mi se vrte u glavi. Žurka...piće...odbrojavanje do ponoći...alkohol i onda zvono na vratima.
Janko je bio tamo, ali gde je bila mama? Rozi je takođe bila tamo, ali u crnoj odeć-
Moje misli su na trenutak prestale da radi.
"Gde mi je majka?"
"Umrla."
U tom trenutku osetila sam jak bol u grudima i više nisam mogla da osećam noge...samo sam pala na kolena.
"Ne..." Jako tiho sam rekla sama sebi povezujući sve tačke od sinoć.
Počela sam da se tresem i pluća su mi kao da će eksplodirati jer nisam mogla da udahnem vazduh.
Baš kada sam pomislila da ću se onesvestiti, osetila sam dve ruke na svojim obrazima.
Polako sam podigla pogled i srela se sa Stefanijinim blagim osmehom.
"Diši draga... hajde udahni sa mnom... udah i izdah...hajde samo diši." Uspela je da me smiri kako bih konačno mogla normalno da dišem.
Videla sam suze u njenim očima i u tom trenutku su i moje krenule da se pune suzama
Primetila je suze u mojem očima i brzo me povukla u jak zagrljaj.
Ruke sam joj obavila oko vrata dok me je ona privukla bliže sa rukama na mojim leđima.
"Izbaci sve iz sebe..."
Sve što sam sada htela da uradim je da vrštim i plačem dokle god imam snage, ali nije to bilo baš tako lako. Bar ne sada.
"Boli... stvarno boli. Ne mogu da verujem da me ovako jako boli."
Prstima je crtala oblike po mojim ledjima pokušavajući da me smiri na bilo koji način.
"Znam da boli draga... znam... i svi smo tu za tebe. Niko te neće pustiti da u ovo budeš sama, mi ćemo biti uz tebe na svakom koraku sve dok nam dozvoliš da ti pomognemo." Ruke su mi se opustile i izmakle smo se iz zagrljaja.
Obe klečimo jedna pred druge, ali sada nam je jedini kontakt njene ruke koje drže moje.
"Ne morate..." Na moje reči mi je stisnula ruke i osmehnula se.
"Mi smo porodica... i naša je dužnost da budemo sa tobom kada god ti zatrebamo... sada se obucite i onda to treba da očistimo." Pokazala je na moje zglobove prstiju na šta sam bila zbunjena sve dok ih nisam videla.
Malo je reći da sam bila šokirana jer se ne sećam gde sam ih toliko povredila.
Svi su u modricama i krvavi, samo nisam sigurna od čega tačno... nadam se da nisam nikoga povredila.
"Šta sam uradila?"
"Nisi nikoga povredila ne brini. Hajde obuci se."
Prvo je ona ustala a zatim pomogla i meni da stanem stabilno na noge.
Otvorila sam svoj ormar i krenula da uzmem smaragdno zelenu košulju, ali čim sam je dodirnula, sledila sam se.
Duboko sam udahnula i uzela crnu košulju i crne pantalone koje se slažu sa isto tako crnim štiklama.
Presvukla sam se na brzinu i onda stavila kosu u svoj uobičajeni rep.
Stala sam ispred ogledala i gledla u svoje zelene oči koje su se zacrvenele oko iste te zelene boje od svog tog plakanja.
Polako sam podigla Davidovov lanac koji je bio ispod košulje. Tada su suze počele da padaju bez moje volje.
"David, Vasilije... a sada mama... šta god da radim, stalno gubim ljude..."
Počela sam da pričam sama sebi zaboravljajući da je Stefanija u istoj prostoriji.
"Nijedno od ovoga nije tvoja greška... i ne želim da kriviš sebe." Stala je iza mene i stavila ruke na moja ramena a zatim pogledala naše odraze u ogledalu.
"Mogla sam da zaustavim ovo...sve ovo...da samo moj glupi ponos nije stajao na putu...moja majka bi sada bila živa."
"Jelena prestani zaboga." Povukla me je za ramena kako bi se ja cela okrenula ka njoj.
"Ali-"
"Nema ali! David je umro zato što te je voleo i želeo je da zaštiti osobu koju voli."
"Viktor-"
"Umro je zato što njegova majka nije bila sposobna da se brine o njemu. Bog ne bi trebalo da daje decu svima... ali izgleda da on ima planove za tu decu jer su ovde sa svrhom."
Stvarno sam htela da verujem u sve što ona priča ali njene reči prosto samo ispare iz mojih misli.
"Ali moja majka..." Svaki put kada sam pokušao da okrivim sebe, prekinula me je.
"Kako si mogla da je zaštitiš? Ona je izabrala da se ne razvede i ostane sa tim čovekom. Uradila si sve što si mogla i treba da budeš ponosna što si se borila za nju do samog kraja."
Duboko sam udahnula a zatim se okrenula nazad ka ogledalu kako bih obrisala suze sa lica.
"U pravu si..." 
"Hajde idemo." Rekla je i uzela moju ruku u svoju i izvela me u dnevnu sobu gde sam imala šta da vidim.
Mihajlo, Tadej, Kosta i Jana su čistili sav nered , za većinu tog nereda sam vrlo šokirana jer se ne sećam kada sam razbila stakleni sto ili bilo koju vazu.
Staklo je bilo bukvalno svuda, a najgori su bili zidovi na kojima je bilo malo krvi. Stavila sam ruke na usta, a drugi me gledaju zabrinuto.
"Šta sam uradio..." Na moje tihe reči su oni se nasmejali u odmahnuli glavama.
"Nije velika stvar... nikog nisi povredila." Tadej me je uveravao a ja sam ih samo pogledala sa uplašenim pogledom
"Molim vas recite mi šta se dogodilo."
"Ne sećaš se?" Nisam imala snage da odgovorim na Kostino pitanje već sam samo odmahnula glavom.
"Nakon što ti je sestra rekla šta se desilo sa tvojom mamom-" Jana jeste krenula da mi objašnjava ali sam morala da je prekinem.
"Šta se dogodilo s njom?"
"Umrla je u snu, lekari su rekli da je bezbolno." Mihajlo je odgovorio a ja sam klimnula glavom što je dalo znak Jani da nastavi da priča.
"Kao što sam rekla nakon što ti je rekla ti si se dobro ponašala dok te Janko nije isprovocirao i ti ga udarila. Onda su otišli ​​i ti si izgubila kontrolu."
"Vidim to..." Toliko sam uspela da shvatim samo gledajući okolo.
"Sedela su na sofi kada si udarili obema rukama po stolu i on se raspao. Bacila si vazu na zid i onda stli udarali pesnicama o zid, mi smo te zaustavili i dali ti tablete za spavanje. Ostali smo ovde i očistili nered koliki smo stigli." Mihajlo kao da mi je pročitao misli, pa je odgovorio na moje pitanje.
"Hvala vam... za sve što ste učinili za mene."
"Uvek ćemo biti tu za tebe, obećavam ti." Kosta me je zagrlio, i moram priznati da mi ne prijalo.
"Žao mi je zbog toga što se desilo." Šaputao je tako da samo ja mogu da čujem.
"Hvala... da li je neko zvao?"
"Tvoj brat Jovan, rekao je da ćete se svi naći u kući tvoje mame." Rekao je Tadej a ja sam klimnula glavom.
Primetila sam nešto čudno na njemu, ali zaista nisam mogla o tome sada da razmišljam, pa sam to zanemarila.
"Ti idini sastani se sa njima, mi ćemo ostati ovde." Stefanija je htela nekako da pomogne ali nije bilo nikakve potrebe za time.
"Imate stvari da uradite, ne brinite o neredu, ja ću to rešiti kasnije. Idite kući i odmorite se, zvaću vas kasnije." Pogledali su se medjusobno a zatim u mene.
"Jesi li sigurna?" Kosta je vrlo nesigurno uspeo da me pita.
"Da, jesam." Rekao sam i oni su uzeli svoje stvari a zatim su me svi zagrlili pre odlaska.
Nakon što sam pozvala kompaniju za čišćenje da očisti sav ovaj nered dok se ne vratim, uzela sam kaput pa sam prvo otišla u kafić od juče i upravo sada sam primetilq naziv radnje, "Elisium" napisano sa jednom crnom ružom na kraju. Elisium ima zaista veliko značenje na latinskom, to znači raj...mesto gde je mama trenutno.
Kada sam ušla u radnju dočekala me je ista devojka od juče.
"Dobro jutro agente." Kada je to rekla pogledala sam na ručni sat i videla da je tek 8 ujutro.
Te tablete za spavanje bi trebalo da drže konja 12 sati, a mene su držale samo 4 sata.
"Agente?" Ponovo me je pozvala pošto je primetila da sam u nekom svom svetu.
"Izvini molim te, izgleda da sam malo izgubila pojam o vremenu i nisam bila svesna da je jutro."
Samo je odmahnula glavom i nasmejala se, nekako iskreno.
"Isto od juče?"
"Da hvala." Nisam htela a i da budem iskrena nemam nešto mnogo snage da stojim pa sam baš zato i sela za šank ispred nje.
"Znate da kažu da su konobari veoma dobri slušaoci, tako da ako vam treba neko da razgovarate mogu da vas saslušam. Za savet nisam sigurna koliko mogu pomoći ali bar mogu da vas slušam ako ništa drugo."
"Sinoć se dogodilo nešto neočekivano i jutros sam morala ponovo da prođem kroz sve to. "
Osmeh joj jeste bio na licu idalje ali ne tako jak kao pre par sekundi.
"Da li je loše?"
"Moglo bi se reći. Ali ja ću se, kao i uvek, pozabaviti time."
Dodala mi je istu čašu kao i juče iz koje izlazi slaba para od toplote kafe.
"Na račun kuće je, želim ti bolji dan nego juče."
"Takodje i hvala na kafi."
Posle toga sam se vratila nazad do auta i odmah stavila kafu u držač da ne ostanem bez nje.
Znam da sada moram da se suočim sa svom braćom i sestrama i sa Jankom, siguran sam da će se ovo završiti na bilo koji način, ali ne dobar.
Polako sam krenula da se udaljavam dok sam pila svoju prvu kafu za danas.
Još uvek me boli glava od sinoć, ali to nije važno jer su baš sada krenule sve uspomene sa mamom da mi lete po mislima...posebno jedna.