Život ili Smrt

5.glava

Zvono telefona me je probudilo u sred noći i bila sam šokirana kada sam videla da je Tadej.
"Ej Tadej, je li sve u redu?" U trenutku kada sam ga upitala promenila sam položaj iz ležećeg u sedeći.
"Pronašli smo drugo telo Jelena, moraš odmah da dođeš u kancelariju."
Zvučao je vrlo uznemiren zbog toga što moramo doći ovako kasno, ali ne mogu ga kriviti pošto sam isto toliko iznervirana što nas ovako kasno zovu. Da budem iskrena nisu baš ni oni krivi, otkud oni znaju kada će se desiti ubistvo.
"Biću tamo za 15 minuta." Rekla sam i završila poziv, a zatim brzo krenula da oblačim svoju uobičajenu odeću za posao. Stavila sam pištolj u držač i značku u džep, napustila sam stan i požurila do auta.
Kada sam istrčala iz auta videla sam Kostu kako parkira svoj auto pored mog. Izgledao je vrlo premorena i neispavano, a i kako ne bi bio.
"Jutro Kosta." Dobacila sam a on se pospano osmehnuo.
"Dobro jutro Jelena." Nekako je uspeo da mi odgovori dok smo ulazili u lift.
"Pripremi se za loše slike."
"Pretpostavio sam da će biti loše. Ako je prvi put bilo onako, sad je ili isto ili gore." Dobro i vrlo brzo je počeo da kapira kako i šta se dogadja u slučaju što mi je vrlo drago.
Čim su se vrata lifta otvorila, istrčala sam u salu za sastanke gde su nas čekali svi ostali.
Jana je dodala jednu kafu meni i jednu Kosti, a onda smo obojica selu na naša mesta dok je Tadej počeo da deli nove podatke u krem fasciklama.
"Kristina Bešić, 20-godišnja plavokosa devojka, odlična učenica, bez dečka, jednom je uhapšena zbog vožnje bez dozvole." Dok je on iznosio sve osnovne podatke otvorila sam dosije i krenula da tražim bilo šta zanimljivo ili nešto što će se poklopi sa prvim ubistvom.
Počela sam da čitam sve informacije o njoj, ali nije bilo ništa zanimljivo.
"Ubica mora da ima neki obrazac da uzima ove devojke i koliko vidim da bira plavuše od oko 20 godina, ali nisam siguran zašto ih je izabrao." Mihajlo je pričao i sklapao nešto objašnjivo sve do trenutka kada sam našla nešto što me je šokiralo.
"Društvo...mislim da znam kako je birao žrtve..." Posle te izjave sam ih sve pogledala šokirano.
"Šta si pronašla?" Stefanija je pita a ja sam ustala i stavila papir na tablu pored jednog od prve žrtve.
"Obe devojke su abortirale...“ U trenutku kada sam to rekla svi su pogledali u kopije papira u njihovim rukama.
"Da...u pravu si..." Kosta je prvi potrvdio to što sam rekla.
"Sve je isto kao prva žrtva, ruža, spavaćica i jezik je odsečen." Jana je rekla i krenula da stavlja slike na tablu koja je pored mene.
"Ali zašto devojke koje su abortirale?" Upitala sam gledajući slike dve mlade devojke...moja mlađa sestra je otprilike njihovih godina i ovo je zaista gadno za videti.
Mogu samo da zamislim kako je njihova porodica povređena...ovo je prilično šokantno videti.
"Zato što je njegova majka ili devojka verovatno abortirala bez njegovog znanja...“ Kosta je rekao gledajući fokusirano u papire ne primećujući sve zadivljene poglede koji su mu upućeni.
"A osoba koja je abortirala bez ubicinog znanja mora da izgleda kao naše žrtve!  Sjajan posao mali!" Na njegovom licu pojavio se osmeh ali i crvenilo na obrazima.
"Pozovite tehničare da provere svaku plavu devojku oko 20 godina koja je abortirala." Na moj predlog Tadej ih je pozvao i stavio telefon na zvučnik.
"Da gospodine?" Muški glas pitao je sa druge strane linije.
"Treba da mi proverite svaku plavu devojku, oko 20 godina koja je abortirala." U pozadini je moglo samo da se čuje kliktanje tastature.
"Ima ih 9 gospodine." Momak je rekao.
"Da li je moguće!" Tadej je pobesneo ali sam imala jednu dobru ideju koja bi mogla da pomogne.
"Hej, možeš li da proveriš nešto drugo za mene?“ Pitala sam ga približavajući se telefonu.
"Šta mogu da učinim za tebe Keslerova?" Pitao me je dok su ostali slušali pažljivo sta ću sledeće reći.
"Potražite devojku istog opisaa, ali pogledajte da li postoji neka devojka koja je umrla." Par trenutaka je bila tišina kao i pre par minuta ali ovog puta je odgovor bio mnogo bolji nego malopre.
"Suzana Filipović, 20-godišnja plavuša, umrla je kada je ilegalno htela da uradi abortus... njen dečko je bio protiv toga pa je morala da to uradi ilegalno..."
"Ime dečka?!" Stefanija je brzo upitala dok smo se mi oblačili za polazak.
"Alek Jevtić, šaljem vam svima adresu putem poruke." Rekao je i spustio slušalicu.
"Uzmite svoje stvari, uhvatićemo ovog ludaka što je pre moguće." Tadej nije ni završio rečenicu a mi smo već bili spremni da krenemo.
"Kosta." Ozbiljnim tonom sam ga pozvala a on se okrenuo prema meni u sekundi.
"Da?"
"Šta god da uradiš, ostani blizu mene, nemam nameru da završiš mrtav zbog mene." Razumeo je da sam zabrinuta a i imam svaki razlog da budem zbog svega sto se desilo.
"Shvatio sam."
Izgubila sam Davida i zaista nemam nilakvu nameru da izgubim nekog drugog jer će to biti samo još jedna smrt koja je na mojim rukama.
"Imamo adresu!" Tadej je rekao užurbano i svi smo otrčali u naša 2 auta. Kosta, Jana i ja smo otišli ​​u jedan dok ostali uzimaju drugi auto.
Počela sam da vozim najbrže što sam mogla, a Tadej vozi odmah iza mene.
Kada mi je GPS pokazao da smo blizu, usporila sam i parkirao auto u blizini kuće u koji treba da uđemo.
Sačekala sam da mi se drugi približe, a onda sam izvadila pištolj i polako krenula prema kući.
Pokazala sam Mihajli i Stefaniji da idu levo, Tadeju i Jani desno dok smo ja i Kosta otišli ​​do ulaznih vrata.
Zamahnula sam nogom dva puta a posle trećeg zamaha sam šutnula vrata i ona su se otvorila uz glasan udarac.
"FBI! Izadjite sa podignutim rukama!" Rekla sam, ali nikog nije nigde bilo.
Dok sam odlazila u drugu sobu videla sam ludački pogled smeđih očiju u odrazu ogledala koje je stajalo na zidu, a on je imao pištolj uperen u Kostu.
"Kosta dole!" Sekunde su bile u pitanju kada sam ga gurnula u drugu sobu dok je Alek počeo da puca na nas. Ispalila sam nekoliko metaka i stala iza zida, jedini problem je što ima bolju poziciju od mene. Ostaola sam sakrivena sve dok nisam mogao ništa da čujem pa sam polako pogledala u drugu sobu u kojoj je trebalo da bude, ali ga nigde nije bilo.
Onda čuvši auto, pogledala kroz prednja vrata i videla crni auto kako se udaljava.
"Svega mu!" Viknula sam i šutnula neki mali sto za kafu. Kosta je izašao iz sobe u koju sam ga ja gurnula, a drugi su utrčali unutra kroz zadnja vrata.
"Šta se dogodilo?" Mihajlo je zabrinuto upitao kada je video sav nered a i naravno čuo pucnjeve i dreku.
"Kosta je zamalo poginuo, a neko je samo pokupio Aleka i odvezao crnim autom, tako da smo ga jebeno izgubili!" Vrlo iznervirano i besno sam ukratko ispričala rezime toga što se desilo.
"On će doći, ne brini. Hajde, moramo da se vratimo u kancelariju." Kada je Tadeja to rekao mi smo se vratili do naših automobila, osim što sada Kosta vozi pošto stvarno nemam živaca da vozim sada.
Čim smo ušli u kancelariju, selasam u stolicu i naslonila se laktovima na sto.
"Tehničari traže automobil otkad smo ih našli na kameri." U trenutku kada je Mihajlo to rekao moj telefon je krenuo da zvoni kao lud.
Prvo sam pogledala u telefon pa na sat. Zašto bi me Jovan zvao u 5 ujutru?
"Dobro jutro, je li sve u redu?" Pitala sam malo začudjeno a svi su me pogledali a onda odmah na sat.
"Sestro...dete mi je mrtvo..." Glas mu je bio tako tužan i bolan da je mene u istom tom trenutku zabolelo. U trenutku su mi blizanci i Maja prošli kroz misli, i to je bio najgori trenutak. Vasiliju nema šta da se desi, to je ipak beba, kako bi mogao da umre.
"Šta?! Čekaj me tamo dolazim!" Nisam ni čekala odgovor već sam brzo spustila slušalicu i ustala sa stolice.
"Šta se dešava?" Jana me je upitala začudjeno.
"Dete mog brata je upravo umrlo, moram da idem!" Svaki od njih je skočio na noge i krenuo sa mnom.
"Gde idete vi?"
"Mi smo tim, sećaš se?" Stefanija je rekla i odmah smo svi istrčali napolje i krenuli ka njihovoj kući.
Vozim prva pošto ja znam gde je kuća, a oni su odmah iza mene.
Utrčala sam u dvorište gde me je policija sprečila da uđem.
"FBI, pusti je da uđe." Dobacio je Tadej a ja sam ujurila unutra, gde sam. zateknem brata u jednoj sobi kako sedi na krevetu sa Marijom pored njega i blizancima u krilu.
"Vasilije...“ Tiho sam šapnula i odmah potrčala u dnevnu sobu gde su nekoliko policajaca i Zaga.
Ugledala sam 3 doktora kako šetaju po sobi i popunjavaju neke papire ili prave beleške...u ovom trenutku nisam sigurna šta ko radi.
Dva policajca stoje u sobi naslonjeni na zid dok Zaga stoji pored dovratnika. Očajnički sam tražila Vasilija dok mi pogled nije pao na malo beživotno telo koje je ležalo na kauču.
Nije me bilo briga ni za šta samo sam brzo otrčala do kauča koji je bio pored prozora. Svetlost pada na njegovo sićušno telo dok mu koža više nije crvena...sada je bleda kao kod neke lutke.
Polako sam ga podigla i počela da ga tresem...i jedino što se desilo je da mu hrana za bebe dolazi iz nosa.
"Ne! Dođavola, kako se ovo dogodilo?!" Vikala sam na svaku osobu koja se sada nalazi u istoj proatoriji kao i ja.
"Pa sa majkom kao što si ti, iznenađen sam što su druga deca živa." Rekao je jedan policajac a ja sam polako vratila Vasilkja na kauč, a zatim prišla njemu dok mi suze teku po obrazima.
"Ako tražite majku, to je ona bezosećajna kurva tamo... a žena sa kojom razgovarate je tetka deteta." Hladno sam mu rekla i pogledala u Zagu koja izgleda kao da se ništa nije dogodilo.
"I trebalo bi da pazite na vaš pogani jezik jer razgovarate sa svojim pretpostavljenim... ona je agent pa bolje budi oprezan." Dobacio mu je Mihajlo a ovaj je u sekundi prebledeo.
"Izvinjavam se gospođo." Rekao je gledajući dole, a ja sam samo odmahnula glavom i pogledala Zagu.
Sav bes koji imam u sebi i sve što držim u sebi uskoro će izbiti iz mene i napraviću nešto loše...ali čak i ako to uradim, ova kurva je to zaslužila.
"Šta se desilo sa Vasilijem?!" Pitam je ljutito pokušavajući da dodjem do nje, ali jedna doktorka me je povukla u stranu da bi mogla da razgovara sa mnom.
"Dečak je umro jer ga je hranila i zaspala sa flašicom u njegovim ustima...tako ga je i ugušila..." To je bilo dovoljno da se moj pogled vrati ka Zagi.
"Ubiću te." Rekao sam, ali Kosta me je uhvatio za nadlakticu i spreči da odem do nje.
"Molim te nemoj.... ona nije vredna toga..." Pokusao je da mi objasni a ja sam se okrenula žustro prema njemu.
"Ubila ga je! Ubila je mog nećaka!" Rekla sam osećajući kako sav moj bes raste.
"Ne radi to Jelena...to ga neće vratiti." Stefanija je rekla stavljajući jednu ruku oko mene. Nekoliko puta duboko sam udahnula i onda smo krenuli da izadjemo iz prostorije, ali njen glas me je sprečio da odem do brata.
"Pa on ionako nije bio u planu." Čim sam čula njene reči potpuno sam izgubila kontrolu i u sekundi sam se okrenula prema njoj i udarila je u lice dok se ona zanela ka zidu.
Polako sam otišla do Vasilijevog beživotnog tela, podigla sam ga i obrisala hranu koja mu je ispala iz nosa.
"Počivaj u miru moj mali anđele..." Tiho sam rekla i poljubila ga u čelo.
Izašla sam oz sobe i otišla do Jovana koji sedi sa decom koja se, ne znajući šta se dešava, kikoću i igraju se igračkama.
"Žao mi je brate... tako mi je žao zbog tvog gubitka..." Rekla sam tiho dok je on polako okrenuo pogled ka meni.
Mogu da vidim bol i tugu u njegovim očima čak i ako je pokušao da to sakrije...ali ipak sam prošla tolike obuke da znam da pročitam bar rodjenog brata.
"Znam sestro... i meni je žao... trebalo je da budem ovde." Pokušao je da se okrivi ali sam ga brzo zagrlila i prekinula.
"Da se nisi usudio da kriviš sebe... ona je to uradila, a ne ti...“ Rekla sam mu brzo. Tada sam osetila kako me njegove ruke stežu oko struka. Moj mlađi brat nije zaslužio da mu se ovo desi...i tako mi je žao što ne mogu učiniti ništa da to sprečim. Moj tim je video da nam je potreban trenutak pa su izjavili svoje saučešće i otišli ​​su, iako sam sigurna da moj brat nije video nijednog od njih.
"Hvala što si došla ovde... stvarno si mi bili potrebna više nego ikad." Tiho je govorio zbog dece a ja sam se samo nasmejala.
"Uvek ću biti tu za tebe... ako ti nešto zatreba samo me nazovi." Klimnuo je glavom davajući mi do znanja da će me pozvati ako išta zatreba.
"Obećavaš?" Rekla sam pokazujući svoj mali prst, a on se sarkastično nasmejao ali spojio naše male prste.
"Obećavam ti."