Život ili Smrt

24.glava

Sati su se pretvorili u dane,dani u nedelje a te nedelje u mesece. Šest meseci je već prošlo od dana kada sam počela da gubim sve. Da gubim njega.
Polako sam počela da ostajem ne samo bez snage nego i razuma.
Vise se nisam mogla prepoznati u ogledalu, osoba u odrazu više nisam ja.
Smršala sam više nego što je bilo zdravo za osobu.
Kosti na obrazima su izgledale kao da sam ih docrtala. Oči više nemaju onu zelenu boju života u sebi, boja je izbledela i sakrila se u sredini tamnih podočnjaka. Ruke su postale same kosti i koža, mogu dva prsta da obavijem oko sopstvene ruke.
Vidi se da ovo nije ista osoba koja sam bila pre godinu dana, a to je i ono čega se plašim. Da te osobe više nema.
Pored svega morala sam i da krenem na razgovore sa psohijatrom. Što i jeste pomalo pomagalo zbog svega. Da to nisam uradila završila bi u psihijatrijskoj bolnici ili umrla zbog nedostatka sna. Počeli su i lekovima da me truju kako bi uspela da se smirim i spavam, što je na moje čudo i delovalo. Uspela sam da smirim pritisak i dobijem bar nekoliko sati sna, što je bilo dovoljno da mogu da funkcionišem.
Bez imalo motivacije sam nekako navukla crnu suknju što jeste novina koja se skoro desila, odlučila sam da nosim šta god poželim bez brige. Nakon suknje sam preko brusa navukla crnu košulju i zakopčala je skoro do kraja.
Štikle sam uzela u ruke i otišla u kuhinju gde sam ih bezvoljno spustila na pod pored stola.
Šolju sa kafom sam spustila sa pulta kuhinje na sto, a zatim i sela da je popijem na miru.
Samo da odmorim od zvuka telefona i glasova koje stalno čujem oko sebe od strane kolega koje ne prestaju ni na sekund.
Prestala sam da brojim koliko puta su me zvali na prepoznavanje tela i koliko puta sam morala da prolazim kroz jedan te isti proces. Počelo je da postaje i više nego previše.
Toliko tela sam pogledala i toliko scenarija zamislila da ne znam ništa više. Josif jeste neko opasan i znam šta sve može da uradi Jovanu, a ja ništa ne mogu da uradim.
Advokati su mi govorili strašne stvari, da je moguće da su ga već ubili kao što rade sa ljudima koji se Josifu nadju na putu. Da su ga strpali u bure i spalili.
Svaka od teorija je bila sve gora od gore.
Ispitali smo ga, proverili sve ali ništa nismo mogli da nadjemo što bi nas nekako dovelo do Jovana.
Ponekad se čak i pitam, da li bi možda bilo bolje da bol samo prestane ili ipak da se nadam da ću uspeti da ga povratim.
I da sam namerno htela da se iznerviram ne bi uspelo, lekovi su izgleda jaki čim sam smirena ovako.
Kafu sam popila na brzinu gkedajući sunce kako udara o prozor, razmišljajući o svemu sem onome što me najviše muči.
Navukla sam štikle i krenula ka izlaznim vratima a zatim ka autu.
Fokusirala sam se na put ispred sebe pazeći da ne napravim neku glupost i izazovem nesreću.
Obe ruke su mi stiskale volan toliko da su se ruke zacrvenele, nisam ispuštala stisak sve dok se nisam parkirala ispred zgrade.
Zgrabila sam torbu i odmah se zaputila prema kancelariji gde sam očekivala da ćemo imati bilo kakav slučaj samo da nije nešto vezano za mog Jovicu. Ali ne.
Dobila sam nešto sasvim suprotno, i ne moram da pitam da znam da je o meni.
Vrata lifta se nisu do kraja ni otvorila a ja sam videla sve poglede na meni uključujući i Nadarevićev. Koji je pored sebe imao neka dva muškarca.
Hodala sam pravo ka njima sa jednim ciljem, da saznam šta se desilo.
Kada Nadarević nije skinuo pogled sa mojih očiju osetila sam da mi je srce preskočilo.
"Keslerova?" Nadarevićev glas sada je nešto što nikada nisam čula. Tih je i pun nesigurnosti u svoje reči.
"D-da?" Čuje se da polako gubim poverenje u svoj glas.
"Ovo su agenti Nakić i Balta, oni su ovde da razgovaraju sa tobom." Dobro sam osmotrila ona agenta, prvog plavušana jako mršavog sa špicastom bradom i plavim očima, a drugog crnokosog dosta krupnijeg sa svetlo smedjim očima i tetovažama po desnoj ruci na kojoj je takodje nekoliko prstenja.
Vidiš im u očima šta ti misle, i samim tim znam šta će hteti da mi saopšte, ili bar za šta je vezano.
"Hajde izgovorite to što vam je na umu. Vidim vam u očima da sve što želiš da mi kažete nije dobro, pa hajde da čujem šta se to novo saznalo." Znajući pogled u njihove oči, pripremila sam se na najgore. Nadajući se da ako izuste te reči, srce me neće izdati iste sekunde.
"Tvoj brat je živ..." Kako sam čula te reči od crnokosog osetila sam olakšanje koje mi je hvalilo. Teret mi je podignut sa srca.
"I jako nam je žao zbog svega što ste morali i vi i vaša porodica da prodjete tokom ovih 6 meseci." Te iste sekunde me je isto zo olakšanje i prošlo, znala sam da ima još.
"Predpostavljam da ima to ali?"
"Ima...on je u bolnici zbog nekoliko operacija koje bi sad otprilike trebalo i da se završe." Plavušan nije stigao da kaže više pre nego što sam zamalo pala.
Sreća pa je stolica odmah bila pored pa sam uspela da se zadržim.
"O Bože.. šta mu se dogodilo?" Nisam gubila ni malo vremena da to pitam.
"Radimo na slučaju Starkov-" Nakon što sam čula njegovo ime osetila sam bes u sebi.
"On je ovo uradio?!"
"Bojim se da jeste... ali nemamo nikakve dokaze za to." Više nisam ni marila koji od njih dvojice priče, samo sam znala šta ću i kada uraditi.
"Idem da vidim brata i nakon što se probudi mi ćemo ići na sud i strpati tog gada iza rešetaka. "
"Ne možete... to niko ne može. Mnogi ljudi su pokušali, ali nikada nisu pobedili slučaj. Većina ljudi je završila tako što se povukla ili je umrla pod sumljivim okolnostima." Govorili su sa krivicom u glasu.
Bez imalo osećaja sam ih pogledala u oči i rekla ono o čemu sam razmišljala već šest meseci.
"Onda će završiti sa metkom u glavi jer je dodirnuo mog mlađeg brata." Ni reč više nije progovorena od njihove strane, a i nije mogla biti pošto sam već krenula ka liftu. To su ostali shvatili kao znak da potrče odmah za mnom.
Nisam gubila ni sekund pre nego što sam uskočila u auto i počela da vozim dok sam u isto vreme zvala Rozi.
Nisam morala mnogo da čekam, jer je ona podigla slušalicu posle prvog zvona.
"Jesi li ga našla sestro?" To je bilo prvo što sam čula.
"Pozovi ostale i dođite u bolnicu, upravo ću ti poslati adresu." Nastupio je trenutak tišine kada je verovatno pokušala da se smiri pre nego što je progovorila.
"Bolnica?" Svako je mogao da čuje kako njen glas nije miran kao i uvek...postao je neprepoznatljiv.
"Živ je, ali povređen...popraviću ovo sestro, obećavam." Čak i ako nije čula bol u mom glasu, suze su pokazivale drugačije.
"Verujem da hoćeš...ne brini brzo ćemo stići. Svi mi."
"Biću tamo." Prekinula sam poziv i počela da vozim ne gledajući u svetlo ili bilo šta, samo moram ponovo da vidim njegove oči.
Treba mi da mi kaže da će sve biti u redu. Da nemam o čemu da brinem. Samo mi treba moj brat. Samo mi treba njegov zagrljaj i njegov glas. Posle toga ću znati da će sve biti dobro.
Na parkingu sam videla ceo moj tim kako juri iz svojih automobila dok ja trčim prema ulazu.
Pokušali su da me dozovu i zaustave, ali nisam slušala, samo sam pojurila na recepciju gde me glavna sestra pogledala ljutitim pogledom. "Pacijentovo ime je Jovan Kesler, moram da ga vidim odmah!" Govorila sam brzo što joj se nije dopalo.
"Kako se ovako ponašaš?! Ovo je bolnica zaboga!" Vikala je na mene, što je bilo poslednje što je sada trebala da uradi. Značku iz sakoa sam udarila ispred nje na sto, na šta se ona malo trznula.
"A ja sam savezni agent, pa pazi kako mi se sada obraćaš!" Kada je videla značku, smirila se. Na njenu sreću i drugi su tada utrčali.
"Mi smo iz FBI-a, gospođo." David je rekao i pokazao značku.
"Imaš neke manire za razliku od ove." Promrmljala je sebi u bradu.
"Slušaj baba moj brat pokušava da ostane živ i ako mi ne kažeš gde je, ja ću pretresti celu bolnicu ili želiš da pošaljem 50 agenata da celu bolnicu preokrenu naopako." Odmah je počela da kuca na kompjuteru i onda me tužno pogledala.
"Tvoj brat je upravo izašao sa operacije, nalazi se na 2. spratu, soba 64." Govorila je tiho znajući nešto što ja ne znam.
"Šta mi ne govoriš?"
"Doktor je u njegovoj sobi i on će sve objasniti." Izbegavala je moje oči pa sam znala da više od toga neću dobiti, bar ne sa ovako malo vremema.
Otrčala sam do stepenica znajući da ću zauvek čekati na lift, drugi su odmah iza mene.
Tek što smo stigli do sobe 64 doktor je izašao iz nje, ali se ukočio kada nas je sve video.
"Ti mora da si sestra, ja sam doktor Sokolović." Rekao je i pružio ruku da se rukujemo što sam rado i učinila.
"Kako ste znali...?" Bio sam zbunjena jer sam sigurna da ga nikada ranije nisam videla.
"Oči. Jedan pogled u tvoje oči i video sam iste oči koje ima tvoj brat."
"Ja sam Jelena Kesler, i u pravu ste, ja sam njegova starija sestra. Moram da ga vidim, molim vas." Dvoumio se kada je tako brzo čuo moj zahtev.
"Nisam siguran da li je to sada baš dobra ideja."
"Molim vas, samo treba da čujem njegovo srce kako kuca i osetim njegove tople ruke u svojima... preklinjem vas..." Nakon što je čuo moje reči, popustio je.
"Da li si ti jedina porodica?" Na to sam se vrlo sarkastično nasmejala.
"Bože ne. Ima još 8 braće i sestara, njegova partnerka i deca."
"Uđite sa mnom, razmišljaću o drugima, ali morate sami da vidite šta se dogodilo."
Pre nego što sam uspela da uđem u sobu zaustavila me je ruka na mom zglobu.
"Ne moraš ovo da radiš...ne moraš sada da ga gledaš...ne u ovom stanju."
"Znam da ne moram... ali želim. On je moj mlađi brat i jedina stvar koja mi je trenutno potrebna je da ga vidim." Samo je klimnuo glavom i pustio moju ruku i tada sam konačno ušla u sobu.
Čim sam ušla čula sam slabo pištanje mašina i njegove otkucaje srca.
Polako sam podigla pogled ka krevetu i ukočila se u trenutku kada jesam.
Glava mu je u zavojima dok su mu ruke umotane tako da se vide samo prsti. Stopala su mu dosta umotana, a noge takođe, dok mu je lice natečeno, a usna isečena na levoj strani.
Osećala sam kako suze padaju na moje obraze i kada sam posegnula da dodirnem njegov obraz osetila sam njegovu toplu kožu na svojoj i to mi je bilo dovoljno da znam da ga nisam izgubila zauvek.
"Šta se...koliko je loše...?" Nisam mogla čak ni da sastavim jednu prostu upitnu rečenicu.
Doktor me je posmatrao dok sedim na levoj strani kreveta i nežno ga držim za ruku kao da će se slomiti svaki put kada ga dodirnem.
Najviše je gledao u moje suve i mršave ruke koje su se plašile da se pomere od Jovice. Plašim se da ako pomerim ruku probudiću se iz ovog prelepog sna.
"Hoćeš li da ti sve ispričam?" Doktor je polako pitao i ja sam ga pogledala, a zatim progovorila ozbiljnim tonom.
"Samo ako ćete reći sve."
"Hoćeš da počnem od glave ili od nogu?" Nije zastao ni sekund pre nego što je to pitao, shvata koliko mi znači. Vidi se samo kada me pogleda.
Uzela sam dukog udah i zatvorila oči a zatim mu dala odgovor koji je strpljivo čekao.
"Noge..."
"Upucan je sa po jednim metkom u svaku nogu, na nekim mestima mu je izgorela koža sa nogu, a na nekima je čak i skinuta. Popravili smo sve što smo mogli, ali će mu trebati vreme da hoda kao što je hodao ranije." Kada je napravio pauzu da pogleda da li sam dobro, klimnula sam mu da nastavi.
"Ima 5 slomljenih rebara što je dovelo do unutrašnjeg krvarenja koje smo zaustavili na vreme i biće dobro." Rekao je i otišao na drugu stranu kreveta kako bi krenuo da ispovija ruku zbog koje su mi suze same padale.
"Ruke su mu ogrebane na mnogim mestima, ali njegove šake..." Napravio je pauzu i odmah krenuo da povija nazad a ja sam jedva sebe kontrolisala. Ti mali ubodi su mu po celoj zadnjoj strani šake.
"Neko mu je ubo ruke viljuškom, na svakoj ruci ima po 12 manjih, ali opasnih rana. Takođe ima opekotina, mislim da je to od cigareta."
Posegnula sam za njegovom rukom i uzela je u svoju držeći je kao da je od stakla.
Nagnula sam se bliže i otisnula lagan poljubac na ruci, a zatim je polako dodirnula palcem.
"Njegova lobanja nije slomljena, samo napukla, što je dobro jer da je slomljena ne bi preživeo..."
"Čemu onda toliko zavoja ovde?" Prekinula sam ga, a on me tužno pogledao.
"Neko...neko je skinuo kožu sa njegove glave i morali smo da uzmemo deo kože sa nogu da bismo ga zašili. Da nismo, trebale bi mu godine da se oporavi. Samo smo uzeli kožu sa mesta gde je bilo više nego što je potrebno i stavi na potiljak." Za sve vreme dok je govorio jedino što sam mogla da uradim je da klimam glavom.
"Molim vas, recite mi da ne postoji ništa drugo?" Moj glas je pun nade i straha i on je to primetio.
"Žao mi je...ima još jedna stvar..."
"Šta mu se još moglo dogoditi a da već nije?" Pitala sam ga puna gneva dok jedna suza pada jako brzo.
"Isti ubodi na šakama su i na leđima, samo je više nego na šakama."
"A kad kažete više mislite?"
"Više od 50..." Osećala sam kako mi suze naviru u oči pa sam ustala i prišla prozoru da se smirim.
Odatle sam mogla da vidim meni dobro poznate automobile. Ovde su.
Nisam sigurna ni da li je doktor nešto rekao jer nisam ništa čula. Otišla sam do Jovice i polako ga poljubila u čelo i pomilovala mu obraz.
"Popraviću ovo srećo moma... neću mu dozvoliti da povredi mog mlađeg brata." Šapnula sam pre nego što sam otišla do vrata.
U početku me niko nije primetio ali ja jesam, i to sve njih. Jednog po jednog.
Rozi je sedela u stolici, sakrivajući njene zelene oči pune suza, stisak ruke na njenoj suknji je to što ju je najviše odalo, naravno pored toga što se tresla. Svetla kosa joj je iz pundje pala preko ramena, istog tog ramena sa kojim je naslonjena na Tonija.
Toni je izgledao smirenije. Te tamne oči, tamnije od svakog plavog neba su ipak crvene od par suza koje su pale. Proseda kosa je počela da gubi svoju prirodnu smedju boju. Pogled mu je bio fiksiran na prozor kako bi izbegao poglede drugih.
Nikola sedi preko puta njih dvoje, lice mu je okrenuto ka gore, kao da gleda u plafon samo što to nije moguće. Zatvorio je oči jako čvrsto i sakrio njihovo plavilo od svih, verovatno da ne pokaže suze koje padaju. Odelo koje mu je obično savršeno ispeglano, košulja koja je zakopčana i kravata koja je zategnuta su sada sve sem toga. Sve je izgužvano,raskopčano i labavo. Noge su mu kao i uvek dok sedi blago raširene a šake stegnute u pesnice su mu izmedju nogu.
Saru nisam uspela da pogledam baš najbolje od Nikole ali sam primetila ono što treba. Njena obično uvijena kosa, koja je ošišana kao muško je sada opuštena, nije nimalo sredjena. Pogled joj je okrenut ka zidu pored nje, a ruke nervozno na prekrštenim nogama.
Andjelija i Bane su se odaljili 2 stolice od Sare, Bane čvrsto držeći Andjeliju koja reku može da napravi od suza.
Njihove maslinaste oči se ne vide kako treba, suze ih totalno sakrivaju. Bane pokušava da je smiri, držeći obe ruke oko nje koja je ruke obavila oko njegovog struka. Iako pokušava da je smiri Bane se i sam trese, rukama prolazeću kroz njenu tamnu kosu pokušavajući sve što mu padne na pamet samo da je smiri.
Pored Tonija sa druge strane Matija pokušava da ostane smiren gledajući u jednu tačku, fokusirajući svoje plave oči na jednu tačku ispred sebe. Ruke mu neprestano prelaze gore dole preko butima pokušavajući da se otarasi stresa.
Malo dalje od njega sam spazila i Danicu. Sedi na podu bolnice sama. Kolena su joj privučena grudima a ruke obavijene oko njih. Glavu je zavukla kod kolena a kestenjasta kosa joj je sakrila lice. Te plave okice sigurno sada rone mnogo suza. Prvo majka a sad i brat.
Sve je ovo jako stresno. Za sve nas. Samo što svako odlučuje da to pokaže na neki svoj način.
Moj tim je sedeo smireno na drugom kraju hodnika.
Rozi je podigla glavu da obriše suze, i tada me je i videla.
Skočila je na noge i potrčala ka sobi ali ju je moja ruka zaustavila
"Jelena? Želim da ga vidim. Svi želimo da ga vidimo." Rekla je i pokazivala na druge dok sam ja samo odmahnula glavom.
"Ne."
"Ne? Kako to misliš ne?" Nisam pogrešila kada sam rekla da su Tonijeve ovi crvene, a sada to i vidim.
"Mislim jebeno ne, hoćeš li da ti to nacrtam." Čak i ako sam uznemirena, moj glas je miran
"Što da ne?"
Sara je ustala sa stolice i prišla malo bliže svima nama.
"Niko od vas neće ući dok se barem ne probudi i ne može da kaže da li želi da ga vidite takvog." Shvatili su šta sam mislila nakon što sam to rekla. Rozi je stavila ruku na usta i tiho počela da plače.
"Kad će se probuditi?" Nikolino pitanje je upućeno doktoru direktno.
"Možda 2 sata, onda će mu trebati neki lekovi protiv bolova i ako je umoran neke tablete za spavanje."
"Šta da radimo?" Čula sam sestrino pitanje koje mi se nije svidelo.
"Vi ostali idite da se odmorite, ja ću sačekati dok se on ne probudi da potvrdim ime čoveka koji je ovo uradio." Prišla sam zidu i iako sam i suknji skliznula sam i sela na pod pazeći da se nešto ne vidi.
"Jesi li sigurna da možeš ostati sama ovde?" Čula sam najmladju od nas kako pita i pritom mi se i približava.
Nisam stigla ni da smislim odgovor, kada ga je David dao umesto mene.
"Nije sama." Seo je pored mene a ja sam svoju glavu samo naslonila na njegovo rame.
"Pozovite nas ako se nešto desi." Toni je rekao i klimnuo glavom u mom pravcu a zatim pomogao Rozi da izadju iz bolnice.
"Hoćeš da ostanemo?" Imala sam osećaj da će tim hteti da ostane i baš zato me nije začudilo Tadejino pitanje.
"Imate svoje živote, idite, sada sam dobro."
David je moju ruku uzeo u svoju i isprepletao nam prste držeći me čvrsto.
"Čuvaj se." Ne samo to nego mi je Stefanija i poslala poljubac, a zatim svima glavom pokazala ka vratima.
Nekoliko sekundi je bilo dovoljno da ostanemo sami.
"Da li je loše?" Prošaptao je, a ja sam polako klimnula glavom pre nego što sam počela polako da plačem i objašnjavam rane. Nisam mogla ništa da čujem od tihog jecaja, samo sam osetila Davida kako me drži uz sebe.
"Popravićemo to zajedno... obećavam..." Stalno mi je trljao leđa i zbog svih neprospavanih noći zaspala sam baš na podu bolnice u njegovom zagrljaju.
Čudno, nisam imala nikakav san ili hvala Bogu, ni košmar.
Laka sam na snu, baš zato sam i odmah otvorila oči kada sam osetila da me neko polako drma, i zove moje ime.
Trebalo mi je vremena da se prilagodim zbog sve svetlosti i zidova okolo, ali su sećanja počela da mi naviru i znala sam da je budan, samo zato bi me i probudili.
"Da li je budan?"
Nije mi mnogo trebalo da ustanem i pogledam Davida koji mi se osmehnuo.
"Da, doktor je u sobi sa njim i rekao je da samo ti možeš da uđeš. Idi i vidi ga, čekaću te ovde." Nisam morala da čujem ništa drugo pa sam utrčala u sobu kao munja.
Kada sam otvorila vrata sve oči su bile uprte u mene, doktor je izgledao šokirano što je neko uletio dok je Jovica u početku imao uplašeni izraz na licu, ali kada je shvatio da sam to ja, osmeh mu je postao širok.
"Brate!" Čim su te reči napustile moja usta, pritrčala sam mu i zagrlila ga.
Uzeo je bolan uzdah, a ja sam se uplašila da sam ga povredila pa sam se povukla.
"O Bože, tako mi je žao. Jesam li te povredila? Jesi li dobro? Gde te boli? Treba ti nešto? Mogu..."
"Sestro." Rekao je to da me spreči da brbljam, a onda je počeo lagano da se smeje.
"Izvinjavam se." Rekla sam i mali osmeh mi se pojavio na licu.
Polako sam sela pored njega na krevet i nežno ga uhvatila za ruku, poslednja stvar koju sam sada želela je da ga povredim.
"Apsolutno si divna kada brbljaš, ali moraš da se smiriš jer sam dobro. "
Čak i ako je pokušao da me uveri da je dobro, znao sam da laže.
Spustila sam pogled da ne vidi suze u mojim očima, suze koje nisam želela da pustim da padnu baš sada.
Doktor nas gleda sa zadivljenim izrazom lica i osmehom.
"Ali nisi dobro... povređen si i skoro sam te izgubio Jovice. Ne mogu da te izgubim. Ti si moj mlađi brat i izgubila bih razum da ti se nešto desilo."
Primetio je da gledam dole i lagano mi stisnuo ruku.
"Pogledaj me sestro."
Odbijam da to uradim odmahujući glavom.
"Molim te Jelena..."
On je svestan da kada izgovori moje ime, ja ne mogu da kažem ne.
Polako sam podigla glavu i pogledala ga kao dete kada nešto skrivi, na šta se on nasmejao.
"Obriši te suze sestro, živ sam i uskoro ću biti dobro i sve će se vratiti u normalu."
"Jovane..." Znao je da ću reći nešto glupo pa me je zaustavio.
"Ništa Jovane. Moraš mi obećati da ćeš prestati da brineš."
Kada me je ozbiljno pogledao, odustala sam.
"Dobro, obećavam. Sada moram nešto da te pitam." Po izrazu lica znala sam da već zna pitanje koje želim da mu postavim.
"Pitaj."
"Osoba koja je ovo uradila... da li je to bio Josif Starkov?"
Njegovo lice se promenilo iz ozbiljnog u uplašeno i nesigurno.
"Sestro... bolje je da to ostavimo..."
"Jovice, odgovor je da ili ne."
Duboko je udahnuo pre nego što je glasno izdahnuo i polako klimnuo glavom.
"Da...da to je bio on... to je bio Josif Starkov."