Život ili Smrt

7.glava

„Ne znam kuda ide novac!" Nakon što je 10. put pregledao finansijske papire Tadej stvarno više nije imao živaca kao ni jedan od nas. Neko iz agencije uzima novac iz našeg fonda i Nadarević nam to stavlja kao prioritet. I da bude još gore, ne daje nam nijedan slučaj pre nego što saznamo ko uzima novac.
"Daj mi više te papire!" Uzela sam palire Tadeju iz ruku i krenula da listam jedno te isto po ko zna koji put.
Tu smo već 7 sati, bole me noge od štikli a glava mi lupa od svih tih idiota od tehničara koji nisu u stanju da otkriju ko to radi.
Gledajući papire ništa se ne vidi, ali hvala Bogu što u ovoj zgradi ima žena koje vole da ogovaraju pa možda imam ideju ko uzima novac iz fonda.
"Ko drži finansijske podatke o toj kučki Adi?“ Pitala sam podižući pogled, a niko od njih mi ne odgovara na postavljeno pitanje.
"Pa nismo je stavili na listu, ona nam je ipak šefica." Mihajlo je polako govorio dok se rukama oslanjao na sto.
"Pa, za razliku od tebe, čula sam mnogo tračeva o našoj dragoj šefici." Osmeh mi se raširio od jednog do drugog uveta. Devojke nisu verovale šta čuju a momci su poprilično zbunjeni.
"Ti i tračevi?" Tadej me je posmatrao vrlo pomno očekivajući sve sem mene i tračeve i istoj rečenici.
"Mrzela si ogovaranja." Mihajlo je prosto rekao i odmahnuo glavom.
"Pa još uvek ih mrzim, ali kada si u kupatilu, ne možeš da prestaneš da radiš ono što radiš kako ne bi slušala šta se sve priča u kupatilu." 
"A šta si to čula?" Znatiželja je rasla u Stefaniji ali i u drugima, moglo im se videti na licu da ih zanima šta se to priča po toaletima.
"Pa naša šefica je upravo kupila novu kuću na plaži i renovira je, pa sam pomislila da treba da proverimo odakle dolazi taj novac."
Na sve što sam rekla Tadej je uzeo neke fajlove iz svoje fioke i počeo da traži pravi fajl.
"A,B,V....G! Evo je!" Nastala je tišina, sve što smo čuli je šuškanje papira koje Tadej okreće i traži oni što se nadamo da je unutra.
"Ada Gajić." Rekao je čitajući njene finansijske podatke.
"I zapravo ste u pravu...sada je pitanje ko će njoj i Nadareviću reći za ovo."
U ovom trenutku niko nije ni reč progovorio, kao što sam to i očekivala.
"Stvarno ste kukavice!" Faskicklu sam zgrabila u ruke i spakovala sve papire uredno i po redu tako da se posle jednog prelistavanja sve shvati.
"Sedim ovde dobrih 7 sati i prilično sam nervozna i besna, i veoma bih voleo da odem kući da bih mogao da popijem lepu čašu belog stonog vina i odmorim se dok gledam neki film ili čitam knjigu. Nemam nameru da ovde provedem narednih 5 dana raspravljajući o tome ko će da ode i porazgovara sa one dve budale." 
Posle kratkog govora sam se okrenula i izašla iz kancelarije i otišla pravo do lifta koji je na svu sreću bio prazan.
Posle jednog sprata naviše izašla sam iz lifta gde su sve oči bile okrenute u mom pravcu.
Naglo sam otvorila vrata koja su svom srećom samo blago lupila pošto sam odmah ugledala Nadarevića i Adu kako razgovaraju. Ona sedi za svojim stolom u kožnoj fotelji dok je on u stolici preko puta nje.
"Kucanje još postoji, znaš?" Nervoza se dala primetiti u njenom glasu ali nije kao da me je zanimalo.
Njene tamne oči su me skenirale iza njenih naočara dok joj je kosa u savršenoj punđi. Naslonila se na laktove prateći me pogledom dok se približavam. Nas dvoje se mrzimo 3 godine i isto toliko ona radi ovde.
"Nisi nam dao nove slučajeve i morala sam da sedim u toj prokletoj sobi 7 sati dok ti piješ kafu sa osobom koja je uzela novac od fonda da bi joj kupila kuću na plaži!"
Papiri su zamalo odskočili od stola koliko jako sam ih bacila.
Adino lice je prebledelo kao posledica izjave koju je upravo čula.
Nadarević je prvo pogledao nju a zatim mene verovatno razmišljajući šta da radi u vezi sa činjenicom da njegova koleginica krade novac da bi gradila kućice na plaži.
"Agente Kesler, potrebno je da mi učinite uslugu." U trenutku kada su te reči napustile njegova usta imala sam osećaj da će reći nešto tako glupo i tako idiotsko.
"A to bi bilo?"
Dok smo i on i ja razmenjivali napet pogled dlanovima sam se naslonila na sto koji se nalazi odmah ispred mene.
Ada nas je svo vreme posmatrala sa smeškom verovatno imajući ideju o tome šta bi Nadarević sada mogao da kaže.
"Da vi i vaš tim ovo zadržite za sebe, a gospođa Gajić i ja ćemo učiniti nešto po tom pitanju." Prebacila sam pogled na Adu koja kučka kakva i jeste se samo smeška meni u facu dok on nema pojma šta treba da uradi u ovakvim situacijama.
"Stvarno me to pitaš?!"
"Više je kao naredba, ali možeš to posmatrati kao pitanje." Rekao je ustajući sa stolice.
Zna da ako ja to želim progovoriću na bilo koji način i ipak polušava da mi traži ovako nešto. Trebalo bi da ga bude sramota. Njih oboje.
"Kako god! Baš me briga!" Bezosećajno sam dobacila i krenula da napustim sprat ali me njen glas zaustavio.
"Kesler." Rekla je i ja sam se okrenula ka njoj znatiželjma da čujem šta sada ima da kaže.
"Šta je?"
Na moje pitanje je ona iz fioke izvadila papir na kome sam iz ove udaljenosti mogla da vidim samo pečat FBI-a.
"Ovo je vaše razrešenje i sve što treba da uradim je da to potpišem i izgubićete posao, tako da je bolje da vi i vaš tim ne pričate o tome."
Nisam imala energiju da se raspravljam sa ovakvom budalom tako da sam izletela iz prostorije i ovaj put jako i glasno zalupila vratima kancelarije.
Ovog puta nisu ni pokušali da sakriju njihove poglede koji su iznenadjeni da se bilo ko ovako ponaša na ovom spratu.
"Imate nešto da me pitate ili samo buljite?!"
Poglede su okrenuli nazad na ono što su malopre radili a ja sam otišla stepenicama nazad do sprata niže.
Čim sam ušala u sobu za sastanke, tim je znao da nešto nije u redu.
"Treba mi piće!" Rekla sam i sela na svoju stolicu dok je Kosta uzimao čašu sa stola.
"Šta se dogodilo?" Dok su me svi posmatrali Tadejevo pitanje mi je odzvanjalo u glavi.
"Nadarević zna i neće ništa učiniti!"
Uzela sam čašu od Koste i popila ono što je sada očigledno viski.
"Dobar viski."
Čaša je naravno završila u smeću za svaki slučaj da neko slučajno ne naiđe.
"Šta?!" Jana je viknula i pogledala me u neverici misleći, ili bolje reći nadajući se, da se šalim oko ovoga.
"Mora nešto da uradi!" Stefanija je dobacila dok je i ona sela pored i sipala sebi piće.
"Nešto moramo učiniti!" Mihajlo se nadao da će neko od nas da uspeti da smisli šta ćemo uraditi zbog Ade.
"Pa to je problem Mihajlo! Ne možemo ništa!"
"Ali zašto?" Upitao je jedini koji je u ovoj situaciji uspeo da ostane bar malo miram i pribran. Kosta.
"Pa dragi moj Kosta ako nešto uradimo ona će potpisati moje razrešenje!"
Kao i obično kad ne znaju šta da kažu ućute se, pokušavaju da upiju sve podatke.
"Kakva kučka!" Kosta je malo tiše nego ostali dodao.
"Rečnik klinac." Uspela sam da namsejem njega a i druge sa ovom glupošću.
"Ne može ona da ti da otkaz. Zar ne bi trebalo samo lično direktor može da te otpusti. Pa posle svega on je taj koji te je i zaposlio ovde."
"Ona je šef dok direktor ne odluči drugačije, tako da može da radi šta hoće." Je bilo najjednostavnije što sam mogla da im odgovorim pre nego što sam ustala i krenula kući.
"Treba li ti prevoz?" Setila sam se da upitam Kostu pošto mu je auto na servisu.
"Naravno." Jednostavno je odgovorio i počeo da uzima svoje stvari.
"Nećeš valjda da ostaviš ovo ovakvo kakvo jeste?" Začula sam Stefanijino pitanje kada sam posegla da otvorim vrata kancelarije.
"Naravno da ne, pa zar toliko nisko misliš o meni draga moja. Vidimo se mi svi sutra." Posle toga sam odmah izašla i krenula sa Kostom ka parkingu.
Čim smo ušli u moj auto, on me pogledao sa malim osmehom.
"Zašto me tako gledaš?
"Imaš neki plan, zar ne?" Ovaj put je bio red na mene da se nasmejem.
"Da, imam i videćete to sutra. Iznenadjenja su uvek bolja nego da ovako pokvarim planove."
"O Bože! Činiš ovaj posao mnogo zanimljivijim!"
"Veruj mi da sa mnom nikad nije dosadno...pogotovo ne kada je u pitanju ismevanje nekih od mojih šefova.“
Auto sam parkirala ispred jedne bele kuće sa prelepom baštom, koja pored svega toga ima prelep pogled na jezero u blizini.
"Hvala što si me odvezla kući."
"Nema problema Kosta, vidimo se mi sutra." Rekla sam i on je zatvorio vrata, ali onda brzo pokucao na prozor pa sam ga spustila.
"Nešto si zaboravio?"
"Hoćeš li doći na ručak, moja mama bi želela da upozna moju novu partnerku?" Rekao je pokazujući na ženu koja je kod ulaza u kuću.
"Um....da. Da naravno, čekaj samo da parkiram auto."
Nakon odgovora sam auto parkirala na mesto pored kući i zatim napustila auto kako bi krenula ka Kosti.
Otišla sam do ulaza gde je Kosta čekao sa svojom mamom. Njena prelepa ridja kosa pada joj do polovine leđa dok njene plave oči svetlucaju prema meni.
"Zdravo draga ja sam Natalija, Kostina mama." Predstavila se i rukovala se sa mnom.
"Drago mi je da smo se upoznali, ja sam Jelena Kesler." Predstavila sam se učtivo, sa osmehom na licu.
"Hajde udji." Kosta je rekao i sproveo me do dnevne sobe gde su nas čekale još tri osobe.
Dva muškarca izgledaju isto kao Kosta osim što su stariji, dok žena ima sedu kosu i svetloplave oči.
Kosta je bio šokiran baš kao i ja pa nije očekivao da će neko biti ovde.
"Nisam znao da dolaziš?" Pitao je najstarijeg čoveka.
"Hteli smo da vidimo kako je naš unuk." U trenutku kada je progovorio prepoznala sam taj glas. U svako doba dana i noći bi znala ko je to.
"Pa kad ste već ovde, ovo je moja partnerka Jelena Kesler." Predstavio me je dok je njegov deda sa osmehom čekao da njegova žena prva progovori.
"Zadovoljstvo nam je, ja sam Kostina baka Anamarija, a ovo su moj sin Anton i moj muž Oliver."
"Zadovoljstvo mi je upoznati vas." Rekla sam sa osmehom dok se Oliver malo smejao.
"Sada te se sećam, ti si ona jedna tvrdoglava devojka koja nije htela da odustane." Rekao je Oliver a ja sam klimnula glavom.
"Da, jesam."
"Pa Kosta, siguran sam da imaš odličnu partnerku, molim te sedi." Polako smo svi zauzeli mesta na kauču dok Oliver nije nastavio.
"Ako ti ona čuva leđa, drago mi je da si agent."
"Odakle je poznaješ tata?" Antoj je pitao svog oca.
"Ona je bila jedina žena u mojoj trupi, i bila je bolja od većine njih. Sećam se tebe i tog dečaka Davida Jankovića ako sam u pravu? Vas dvoje ste uvek bili zajedno. Kako je on?"
Posle njegovog pitanja sam uzela dubok udah pre nego što sam odgovorila.
"Umro je pre 2 nedelje, bio je moj partner i odlučio je da spase moj život umesto svog."
"Žao mi je što to čujem."
"Ja ću postaviti sto". Kostina mama je ustala da ode pa sam i ja sam takođe.
"Pustite da vam pomognem."
Iako sam je zatekla pristala je da joj pomognem pa smo obe otišle do stola.
"Pa koji je tvoj plan sa Gajićkom za sutra?" Kosta je pita ldok smo počeli da postavljamo sto.
"Zašto bih uništila svu zabavu?"
"Ona ima dobre ideje verujte mi, proveo sam 4 godine u vojsci sa njom. I bilo je sve sem lakog."
Svi su se blago zasmejali na to što je Oliver rekao, uklkučujući i mene.
"Ko je Gajićeva?" Kostina mama nas je upitala dok mi je dodavala tanjire.
"Naš šef koji krade novac iz fonda, a naš drugi šef neće ništa da uradi. A čak i ako nešto uradimo, Jelena će izgubiti posao."
Kosta je objašnjavao i u isto vreme gledao rezultat utakmice koja se trenutno prikazije uzivo na TV-u.
"Ali onda ćeš upasti u nevolje ako nešto uradiš sutra." Njegova baka je zabrinuto upitala ali sam ja već unapred imala spremljen plan za sve to.
"Pa ne mogu da upadnem u nevolju ako ona nema dokaz da sam to bila ja."
"Sviđa mi se ova devojka." Kostina mama je dobacila što mi je izmamilo osmeh na lice. Osmeh koji nisam primetila da se istinski nalazi tu već par dana.
Nakon ručka sa njima, odlučila sam da odem pravo kući i odmorim se za sutrašnji veliki dan. Pa Ada nije svesna šta ću da joj uradim.
Ako sam iskrena sa jedne strane mrzim svoj život i sve što mi se dešava, ali sa druge strane volim koliko sam sposobna da zagorčam nečiji život tako lako.